Константин Данил један је највећих српских сликара, портретиста у историји. Његова дела својеврсни су споменици и ода уметности.
Иако упамћен по иконостасима које је радио, међу којима је вероватно најпотпунији онај у Панчеву у Успенској цркви, који га је прославио, Данил је знаменит и као чудесан портретиста, веродостојан и непретенциозан сликар тадашњег банатског грађанства.
Отуда, најчешће га смештају међу представнике бидермајер сликарства. Има извесне истине у томе, али и много поједностављеног.
Данил се учио сликарству у Темишвару, код знаменитог Арсе Теодоровића између 1812. и 1816.
Тврдио је доцније да га је Теодоровић заправо отерао, завидан, ваљда немогавши да спута Данилову даровитост, како то неретко бива када ученици видно превазиђу наставнике.
У литератури се наводе две верзије његовог презимена, осим познатог Данил, Григорович или Петровић. Да ли је реч о патронимима или не, није јасно.
Највероватније је рођен у Лугошу, варошици на истоку Баната (источно од Темишвара, данас Румунија). Опет, постоје наводи да је рођен у Ечкој, код данашњег Зрењанина. Као година рођења наводи се 1798. или 1802.
Школовање наставља код других тадашњих темишварских академских сликара, Немаца. Потом, путује, можда у царску престоницу Беч, и Минхен, у потрази за сликарским усавршавањем.
Извесно је путовао и сликао по Банату и тада такође аустријском Ердељу. Срби су ту област тада називали Седмоградска, што је буквални превод са немачког. Румуни, као и данас, Трансилванија. Радио је портрете добростојећих грађана и аристократије. Оних који су могли да плате. Банат, иако удаљена провинција тадашњег царства Хабзбурга, Аустрије, био је богат.
Године 1827. у Бечкереку настаје потрет тамошњег великодостојника Карачоњија, великог жупана Торонталског. У то време Данил се жени Софијом фон Дели, коју ће овековечити на својим платнима, и коју је упознао управо код Карачоњија.
Иконописање као прекретница
Важан момент догодио се пошто је панчевачки свештеник Арсеновић уочио његов рад, видевши портрете граничарског официра и породице које је млади сликар израдио.
Тако је маја 1829. потписао уговор са Црквеном општином Панчево. За рад на иконстонстасу панчевачког Светоуспенског храма, окончан 1833, добио је 4.000 форинти.
Та величанствена црква, барокног архитектонског израза, изграђена је током прве деценије 19. века. Паралелно је притом сликао и потрете тамошњих житеља, попут оних племићке породице Јагодић, њих чак десет.
Била је то прекретница у његовој каријери, која га је учинила познатим и цењеним широм Баната.
Одмах после панчевачке, црквена општина села Уздин, у средишњем Банату, поверила му израду иконостаса у тамошњој цркви. Тај посао окончао је до 1836. Реч је о румунској православној цркви у Уздину. У то време, био је то заправо заједнички храм, пошто је до издвајања Румуна (тада Влаха) из састава Карловачке Митрополије дошло тек 1864.
Похвале у од немачке штампе
Године 1836, побеђује на конкурсу за израду иконостаса у Саборном (катедралном) храму у Темишвару, престоном граду Баната. Вреди поменути, победио је иако је изнео скупљу понуду, поред чињенице да су му супарници на конкурсу били и академски образовани уметници, Немци. То није сметало тадашњој темишварској немачкој штампи да несебично хвали његов рад, описујући га као генијалног уметника.
У то време тај град је имао релативну немачку већину. А постојала је и стара, угледна и богата, мада невелика српска заједница. Остаци остатака, како ће их доцније, сећајући се, сентиментално описати Милош Црњански. Рад на иконостасу у темишварском саборном храму Вазнесења Гоподњег успешно је окончао крајем 1843. године.
Данил се потом враћа у Бечкерек, најчешће ради портрете, ређе се бави иконографијом. Путовао је такође тих година, по Италији.
Од године 1852. до 1855. ради на иконостасу у цркви Светог Преображења у селу Добрица, код Алибунара. Од 1858, до 1861. израдиће исто тако, иконостас у селу Јарковац, такође централни Банат. Био је то барокни храм из друге половине 18. века. Иконостас који је осликао у Јарковцу узима се као ликовно најзрелији Данилов рад на пољу црквеног сликарства. У том храму налази се и његова икона Светог Саве, коју је Дејан Медаковић истицао као посебно успелу.
Префињени колорит, прецизан цртеж, мек суптилан израз, натруне барокног у делима духовне природе, а вешта и опет ненападна карактеризација када је израђивао портрете, тако би се могао најсведеније описати ликовни израз чудесног Константина Данила.
Павле Васић описао га је као „рођеног сликара какви се не рађају често и који оплемењују све што додирну“.
Константин Данил тумачен је као представник бидермајера, грађанског стила немачких земаља, прве половине 19. века. У ликовном домену он је извесно плод традиција класицизма, са елементима немачког романтизма. Али лично, Данил је јесте био представник духа бидермајера. Непретенциозан, повучен, миран, задовољан и пословно успешан грађанин, то је био Константин Данил, један од највећих уметника у Срба уопште.
