Део немачких оружаних снага Бундесвера ускоро би требало да буде распоређен дуж источног крила НАТО-а у Литванији.
Око 5.000 немачких војника биће смештено у комплексу касарни на полигону за војну обуку у Руднинкаију, јужно од Вилњуса. Планирано је да ова јединица у потпуности постане оперативна до 2027. године. Ово је иначе први пут да ће војници из ове земље бити у сталној страној мисији од Другог светског рата.
Још једна историјска одлука донесена је у марту ове године, када је немачки парламент Бундестаг изгласао измену Устава, односно укинуо дужничке кочнице, а што је био увод у оснивање фонда који ће на располагању имати чак 500 милијарди евра, из којег ће, како је појашњено, углавном бити финансирана војна инфраструктура и модернизовање немачке војске.
Последњи пут када је Немачка направила овакав корак и када је примат дата војној индустрији, било је 1933. године.
Ове две ствари, као и све учесталији и гласнији предлози да поново уведе обавезни војни рок забринули су многе, поготово боље познаваоце историје и оне који и данас у јогурт дувају. Питају се у којем то правцу иде ова држава, јер све неодољиво, попут копи-пејста, подсећа на период из тридесетих година прошлог века, који знамо како је на крају завршио. Указују на то да на овај начин осамдесет година након капитулације Хитлеровог Вермахта немачки милитаризам скида и последње окове који су му стављени због његових ратних злочина. Сматрају и да је једина сврха овог гигантског пакета куповине оружја, али и јачања војске да се Немачка поново претвори у велику и респектабилну војну силу, најјачу у Европи, од које би страховали, а која би поново могла да доминира Старим континентом и супротстави се другим глобалним великим силама.
Историја
Да би били схваћени сви данашњи процеси, али и страхови, треба се вратити у историју. Пре стотину година немачка војска је по много чему била слична данашњем Бундесверу. Оружане снаге Вајмарске републике биле су малобројне, имале су радикално смањену материјално-техничку базу, регрутоване су на добровољној бази и, упркос свему томе, представљале су скуп терет за Берлин. Версајски уговор је тада ограничио немачке војне амбиције, док је Француској и Великој Британији гарантовао заштиту од немачког реваншизма.
Контролори Антанте су помно пратили тежак процес разградње заоставштине Кајзерове ратне машинерије и одмах су одговарали на покушаје немачких политичара и официра да заобиђу строга упутства победника. Међутим, сви ови напори нису могли да спрече брзу милитаризацију ове државе после 1933. године, а посебно 1935, а што је био увод у Други светски рат и мегаломански пројекат Адолфа Хитлера, који је намеравао да уз помоћ Италије, Јапана и других квислиншких држава, загосподари светом. Није му успело. Немачка је након тога подељена.
Ограничења
Требало је да прође 45 година да дође до уједињења источне и западне Немачке 1990. године и рушења Берлинског зида. Тада су уведена разна ограничење војног развоја, али су углавном била формална, попут забране развоја оружја за масовно уништење. Када је НАТО основан 1949. године његова мисија је била да држи СССР подаље од Европе, задржи америчко присуство и обузда Немачку, како је то рекао први генерални секретар овог војног савеза британски лорд Хејстингс Исмеј.
У почетку послератна Савезна Република Немачка није имала сопствене оружане снаге и примљена је у НАТО тек шест година касније, са почетком ескалације хладног рата против Совјетског Савеза. Иако је снага Бундесвера убрзо постала релативно висока, са око 500.000 војних обвезника, он је првенствено коришћен за територијалну одбрану и никада није био у активним борбама. Након уласка Пољске и Чешке у НАТО питање територијалне одбране Немачке скинуто је са дневног реда. За Берлин је војска тада постала скоро као кофер без ручке. У најбољем случају Бундесвер се сматрао скупим статусним инструментом.
Скидање окова
Онда су дошле деведесете. Логистичко и оперативно учешће Немачке у насилном распаду Југославије, а онда и војно у НАТО акцији бомбардовања, било је само увод, односно окидач, за све што се данас дешава у овој држави. Ово је била њихова добра прилика да скину део вишедеценијских окова, који су им стављени због страха да би Немачка могла поново да крене неком од странпутица.
Све то је пратило озбиљно преобликовање политичке сцене. Ако се током година формирања партија јавно држала принципа пацифизма, разоружања и противила се размјештању нуклеарног потенцијала САД у Немачкој, ова држава је средином деведесетих доживела велику трансформацију.
Једна од кључних личности која је у то време утицала на прелазак Зелених са пацифизма на прозападну и глобалистичку позицију, коју данас пропагира Аналена Бербок, био је бивши немачки министар спољних послова Јошка Фишер. Његова милитаристичка реторика није нестала након његовог одласка.
Сада се очигледно користи рат у Украјини и русофобија да би се Њемачка поново наоружала. А оружје значи и глобалну моћ. Коментаришући ово ново лудило познати економиста Џефри Сакс истакао је да би они који упозоравају на неку наводну руску инвазију на западну Европу требало да се обрате психијатру. Ово, међутим није много збунило, али ни узбудило, оне који доносе одлуке и стоје иза моћних машина за ширење страха те се само наставило са ширењем хистерије у политичком дискурсу, која рађа све бизарније и опасније одлуке.
Митски непријатељ
Поједини аналитичари указују на то да ова ратоборна реторика, која није захватила само Њемачку, већ и добар дио осталих европских држава, представља и покушај да се оправдају унутрашњи проблеми. За то им је потребан некакав спољни и имагинарни, митски непријатељ, који је искоришћен за уклањање „кочнице дуга“.
Антидемократске методе којима је пакет од 500 милијарди евра прогуран кроз Бундестаг већ показују да су за спровођење овог програма пренаоружавања великих размјера потребне диктаторске методе. Посљедњих мјесеци њемачки медији спроводе опасну пропагандну кампању, усмјерену не само против Русије, већ и против дубоко укоријењених антиратних осјећања њемачке радничке класе.
Иза ње стоје одређени економски и геополитички интереси. Њемачки предсједник поручио је да тежина његове земље у глобалној економији захтијева да она има војну моћ потребну да обезбиједи своје шире геополитичке интересе.
У коалиционом споразуму Мерцових конзервативаца и социјалдемократа пише да Њемачка није била у већој опасности још од хладног рата, а ту опасност налази на руској адреси. Генерал Карстен Бројер је поручио да је однос између Њемачке и Русије тренутно у сивој зони и да њемачко друштво и војска морају да развију отпорност због пораста угрожености од руске агресије. На питање шта будућа њемачка влада може да уради да би припремила земљу за могућу руску агресију, Бројер каже да њемачка војска мора да се повећа. У овом ширењу русофобије прикључила се и обавјештајна служба БНД, упозоравајући на могућност рата, до којег би, како сматрају, могло доћи за четири године.
Ширење страха
Није стало на томе. Њемачко Министарство унутрашњих послова препоручило је грађанима да припреме залихе основних потрепштина, као и да се школска дјеца припреме за случај рата, пошто је, како наводе, руски напад на територију НАТО реалан сценарио те да се грађани морају снабдјети храном, водом и другим основним потрепштинама за период од најмање три дана. Све ово почиње да даје „резултате“. Истраживање њемачког института открило је да чак 54 одсто анкетираних грађана страхује од ширења рата изван граница Украјине.
Часопис „Шпигл“ отишао је корак даље. У тексту иза којег је стало седам аутора истакнуто је да се на хоризонту појављују обриси европеизованог НАТО-а у којем Вашингтон игра малу или никакву улогу. Нова, флексибилна алијанса, како је наведено, могла би да се протеже од Турске до Канаде, уз евентуално ослањање на војно прекаљену Украјину.
Ово мишљење дијели и Њемачко друштво за спољну политику (ДГАП), које наводи да Трансатлантски савез какав познајемо више не постоји. Ова организација је објавила више десетина чланака у којима се позива на убрзано поновно наоружавање и агресивнију њемачку спољну политику.
Према оцјенама појединих аналитичара ДГАП представља аутентични глас новог њемачког империјализма. Друштво су 1955. основале водеће личности у политици и бизнису, укључујући Хермана Абса и Роберта Пфердеменгеса, који су били водећи банкари под нацистима.
Здрав разум
Ако буду анализиране изјаве њемачких званичника, постаје јасно који су крајњи циљеви гигантског пренаоружавања. Као и у 20. вијеку ова некада моћна држава поново са завишћу гледа на просторе западног Балкана, црноморски регион, Кавказ, Блиски исток, централну Азију и огромне територије Русије.
Њемачка је некада своју моћ, конкурентност и положај у свијету градила на јефтиним руским енергентима. Након рата у Украјини то више нису у могућности. Некада водећа европска економија пала је на кољена. Сада своју моћ, како ствари стоје, желе повратити кроз јачање војне индустрије и милитаризацију земље.
Међутим, милитаризација, ослањање на конфронтацију и игнорисање дипломатије могли би претворити ову земљу, али и Европску унију, у таоца имагинарних страхова. Може се само надати да ће здрав разум превладати прије него што буде прекасно. Историја учи да трка у наоружању никада не води миру. Посљедња два пута када је Њемачка кретала овим путем завршавала су свјетским ратом.
Писац и медијски стручњак Маркус Клекнер упозорио је да намјерно хушкање Њемачке на рат са Русијом доводи до ризика да се све претвори у нуклеарну катастрофу. Према његовим ријечима, иако сукоб у Украјини траје више од три године, значајан дио њемачких медија, за разлику од њихових колега у другим земљама, још не може да се натјера да га назове како јесте: прокси рат.
Нуклеарно оружје
Немачка не сме поседовати властито нуклеарно оружје. То је прописано „Уговором два плус четири“ о поновном уједињењу источне и западне Немачке 1990. године. Потписнице овог уговора биле су две немачке државе и силе победнице у Другом светском рату, САД, Совјетски Савез, Француска и Велика Британија.
