На годишњицу потписивања примирја у Првом светском рату, 11. новембра 1927. потписан је у Паризу уговор о пријатељству између Француске и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Избор датума био је симболички, везан за окончање рата у којем су Србија и Француска биле савезнице и формално, победнице.
Део овог уговора била је, међутим, и Конвенција о прихватању међународне арбитраже, у спору око наплате српских дугова према Француској.
“Изабравши тај датум, као да су једна и друга страна желеле да подсете своје грађане на залог пријатељства између два народа која су се у новим околностима суочавала са реалностима међународне политике”, пише историчар Станислав Сретеновић, научни саветник Института за савремену историју у својој студији “Репарације побеђених, дугови победника”.
Уочи Првог светског рата Србија је била једна од најзадуженијих земаља у Европи, а нови рат, у којем је претрпела тешке демографске губитке, значио је још веће материјално пропадање. При том, Србија се пре рата највише задуживала код Француске, што је настављено и током Првог светског рата.
Станислав Сретеновић објашњава за РТ Балкан да је Француска прво наступала са Немачком и Аустро-угарском преко банака, а 1910. се оснива француско-српска банка и капитал у Србију долази преко ње.
“Од почетка Првог светског рата Француска финансира Србију за оружје, материјал, медицинску негу, прима српске студенте на француске универзитете и српске војнике у своје болнице на лечење”, наводи Сретеновић.
Помоћ која се не би могла назвати несебичном, иако је не треба ни потцењивати, имала је своја ограничења: новац којим су се финансирали ратни напори, ваљда заједнички, требало је једног дана вратити. У томе су савезнички захтеви били прецизни и брзи, за разлику од ратних дана када су оклевали да помогну сломљеној српској војсци која се повукла из отаџбине и нашла на обалама Албаније.
Помогао им је да преломе и покрену своје лађе руски цар Николај Романов који је запретио да ће, уколико се не помогне Србији, изаћи из савеза и склопити сепаратни мир с Немачком.
Након Првог светског рата, братство по оружју долази на наплату: Француска тражи враћање зајмова, Србија се копрца и позива на своје жртве у крви и тако ратни савезници доспевају на горепоменуту међународну арбитражу.
Обе земље биле су у незавидној финансијској ситуацији, српска је била поготово тешка, док је Француска покушавала да наплати од Немачке ратне репарације, и то без много успеха, иако је у једном тренутку чак и за оружјем посегнула. Она почиње да губи и свој геополитички утицај у Европи која све чешће игра по правилима једног другог играча: Сједињених Америчких Држава.
Како се није могла надати да ће јој Отоманска империја или Русија вратити кредите, Француска се трудила да наплати сваки франак где год је могла. И тако почиње притисак на Србију да своје дугове врати, макар они били почињени и у име заједничке борбе и уз стравичне жртве.
“После рата јавља се проблем наплате дугова, дипломатски проблем у којем Србија говори: ви нам стављате нож под грло тако што тражите сваки франак да се врати, а ми смо заједно са вама крв проливали за ту заједничку победу”, каже Сретеновић.
Тако је министру спољних послова Момчилу Нинчићу, француском доктору правних наука и осведоченом франкофону и франкофилу, како пише Сретеновић и у својој студији, који се 1926. жалио да му Француска “ставља нож под грло” инсистирајући на отплати српских дугова, “Париз одговарао да због финансијске кризе мора да захтева сваки франак који је дао свом малом савезнику за време рата”.
Према неким подацима, Француска је на име ратног задужења 1928. године тражила од Србије око 1,7 милиона златних франака, док је Међународни суд у Хагу одредио висину дуговања у износу нешто преко милион француских франака и рок отплате од 37 година.
Српски дугови према Француској, према одлуци суда, требало је да буду исплаћивани из немачких репарација. Што се тиче оних предратних дуговања, и ту је Међународни суд пресудио да он мора бити плаћен у златним францима, а након преговора две земље 1930. договорена је динамика плаћања годишњих рата у наредне 42 године.
“Дуг је пребијан на разне начине, нека дуговања чак су исплаћивана и у комунистичкој Југославији”, указује Сретеновић.
Редовност договорених исплата омело је избегавање плаћања репарација, велика финансијска криза, а онда и Други светски рат. Ипак, Србија је своје дугове Француској враћала до почетка седамдесетих година прошлог века, како је то својевремено указао академик историчар Љубодраг Димић.
