Осам лица страдало је у пожару који је 20. јануара избио у дому за стара лица „Ивановић“ у Великом Борку у општини Барајево. Министарство надлежно за социјална питања саопштило је да је у овој установи извршен ванредни инспекцијски надзор, као и да се за сада зна да је у тренутку несреће дом имао важећу лиценцу за рад. Међутим и поред тога инспектори социјалне заштите су одговорном лицу дома забранили рад.
Овај дом је заиста имао лиценцу за рад као што је Министарство и навело. Али се у дому исто тако налазило пет корисника више од оног броја за који је дом и добио дозволу – 34 уместо 29.
Како је Министарство за социјална питања навело, највероватније се ради о подметнутом пожару који је изазвао корисник овог дома.
У Србији је у среду поводом овог трагичног догађаја проглашен дан жалости. Председник Удружења приватних установа социјалне заштите Радослав Миловановић сматра да одговорност за несрећу „лежи у свима нама“, али и Министарству и инспекцији која је дозволила рад установи која није препознала на време мањкавости и није реаговала.
Домови за старе у Србији
У Србији је, према последњим подацима Удружења приватних установа социјалне заштите издато 277 лиценци за пословање приватних домова за стара и одрасла лица.
У последњих 10 година и више, према речима Миловановића, око 160 оваквих приватних установа је изгубило лиценцу или је радило нелегално због чега су угашене.
Свих 277 установа које имају лиценцу раде. Неке од њих су новоотворене, а неке су пословале и пре 10 или 12 година када нису постојали правилници о отварању домова нити о лиценцирању.
„То је било време када су ове установе биле регистроване и као ‘остали смештај’. Тада се то подвлачило под неко хотелијерство, а онда када смо схватили да постоје такви пропусти. Када смо схватили да постоји много несређености, онда је прописан правилник о лиценцирању и ближим условима. То је урађено на брзину, преписано од једне европске земље и онда се на брзину приступило решењима и новим лиценцама. То сада функционише са много проблема и пуно је ту ствари које не иду како треба“, рекао је Миловановић у разговору за Нову економију.
Правилник пун неправилности
Како је нагласио, Правилник о лиценцирању има доста мањкавости. До сада нису ни урађене било какве анализе које се тичу ове области, нити је до сада било који део Правилника измењен или допуњен.
„Иако смо ми покушали да надлежнима скренемо пажњу да се неке ствари мењају или усавршавају, никад није дошло до тога. Присутна је озбиљна сујета код појединаца, поготово када неко из приватног сектора каже или предложи нешто“, рекао је он.
Додао је и да су, када је Правилник донет 2013. године, били лимитирани датуми обавезног спровођења свега по лиценци – али само приватном сектору.
Они који те критеријуме нису поштовали су били затварани, а одређени број домова који су државни, „ни до дана данашњег није испунио све обавезе према том правилнику, што је један озбиљан фаул“.
Државних домова који имају лиценцу је 75, тврди Милановић.
Њихов рад, али и рад приватних домова надзире Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања али им исто министарство и даје лиценце, што према мишљењу Миловановића није добро.
„Много би било боље да један орган даје лиценцу за рад, а да други орган то контролише“, сматра он.
Ни инспектора нема довољно, па тако ни оних који контролишу рад домова за одрасла и стара лица. То, према речима председника Удружења приватних установа социјалне заштите и није проблем.
„Већи проблем је што онај ко отвара дом и ради са овом популацијом мора да ради све у складу са законом како би дао свој максимум, а не да то ради јер ће га неко контролисати. Свести код нас очигледно нема довољно“, каже он.
Колика је цена домова и да ли имају сви услове?
Цена услуга приватних домова за одрасла и стара лица креће се од 650 евра па надаље. Цена се повећава како се повећавају и потребе корисника, у зависности да ли је будући корисник на пример непокретан или му је потребна одређена врста подршке и помоћи.
Према речима једне од здравствених радница која већ дуго година ради у домовима за старе, цене домова су углавном високе у Београду.
„То је заправо јако мали новац за оно што се њима пружа. Ако имате велики број особа које брину о корисницима дома, ви тим људима морате да дате плате и то су велики издаци. Уколико би људи којима је потребан дом живели у својој кући и плаћали неговатеља пар сати дневно, они би морали да издвоје много више новца него што им је потребно за дом месечно“, тврди наша саговорница.
Како каже, услуге и цене услуга су углавном сличне, а разлика је само у томе да ли је корисник у једнокреветној, двокреветној или вишекреветној соби.
„Мала је разлика у цени уколико је неко непокретан и слично, бар у домовима у којима сам ја радила“, каже саговорница Нове економије.
Међутим, председник Удружења приватних установа социјалне заштите Радослав Миловановић напомиње и да цена дома није увек мерило квалитета услуга, као и да постоје они који раде у „сивој зони“ пословања.
„Они који немају однос ка дажбинама и свим обавезама према Пореској управи и према свим законима из области безбедности здравља људи, противпожарној заштити и свим осталим трошковима, једноставно штеде на свему и свачему. Покушавају да избегну разноразне ствари да плате. Онда снизе цену како би били конкурентнији на тржишту што је јако погрешно“, рекао је он и апеловао на Пореску управу да исконтролише да ли су овакве установе измириле своје обавезе.
