У раним јутарњим сатима 28. августа 1942. године мир у Шиду пробудило је хапшење које је заувек променило судбину локалне заједнице и српске уметности. Међу многим мушкарцима у Срему, тада је био ухапшен и Сава Шумановић — тих и посвећен уметник који је у свом шидском атељеу готово завршио ново платно.
Када су агенти дошли, појавио се без отпора: дозволио је да се спакују његове последње ствари, пољубио је мајку и оставио незавршено платно „Берачице” на штафелају — платно чије је постојање касније постало болно сведочанство о прекинутом стваралаштву.
Хапшење је убрзо добило трагичан наставак
Хапшење је, према архивским налазима и истраживачким публикацијама, изведено прецизно и мирно, али је убрзо добило трагичан наставак. Шумановић и стотине других мештана доведени су у казнионицу у Сремској Митровици — затвор у који су у тим данима довођени људи из читавог Срема.
Тамо су многи претрпели бруталне претресе, батинање и саслушања. Из полицијских списа и каснијих меморијалних извештаја јасно се види да је операција била део ширег плана усташког терора који је крај доживео током лета 1942. године.
Врло добро се зна да је Сава Шумановић био велики заговорник коришћења ћирилице и да је у једном тренутку престао да потписује своје слике, јер није хтео да их потписује латиницом, те је остављао само годину када их је насликао. Вероватно је ово био разлог због којег је чувени српски сликар пострадао.
Немилосрдна пресуда
Ноћ између 29. и 30. августа донела је коначну, немилосрдну пресуду Сави Шумановићу. Групе доведених затвореника одвођене су на старо православно гробље у Сремској Митровици, где су масовно стрељани.
Многи од убијених, међу којима је био и Сава Шумановић, сахрањени су у масовним гробницама; та места данас остaју мукли сведоци злочина који је оставио празнину у култури и у породици уметника.
У локалним хроникама и сведочанствима преживелих и потомака, датум 30. август 1942. означен је као дан када је престао живот једног великог уметника и ствараоца — али није престало сећање.
Акт систематског терора у селима и малим градовима Срема
Контекст тог страшног чина био је акт систематског терора. Акције које су се догађале по селима и малим градовима Срема тог лета биле су део политике која је циљала на стравичне репресије против православног становништва и свих оних које је нова власт сматрала непријатељима.
Историјски извори, збирке сведочења и радови музеја геноцида показују да је број жртава у појединим акцијама био велики и да је губитак био немерљив — и људски и културни.
За јавност и уметничку јавност остао је још један, можда најдирљивији детаљ: уметник је оставио слику која је заувек замрзнута у моменту настанка.
Та „Берачица”, платно са свежим бојама на штафелају, постала је симбол прекинутог стварања — метафора онога што су рат и терор однели од културног живота једног краја.
Музеји и локалне галерије касније су радиле на бележењу и чувању тог опуса како би нове генерације могле да схвате шта је изгубљено.
Данас име Саве Шумановића носи галерија у Шиду
Данас име Саве Шумановића носи галерија у Шиду; његове слике груписане су у колекције и ретроспективе, а годишњице хапшења и убиства обележавају локалне културне институције одржавањем манифестација и помена.
Уместо да затамни личност уметника, трагедија његовог краја подсећа нас на обавезу чувања културе и истине — имена и дела која не смемо дозволити да буду заборављена.
