Током последње деценије живота, заправо последњих неколико година, Гете приводи крају други део Вилхелма Мајстера и други део Фауста. Та деценија је од историјског значаја и за српску народну поезију, јер је Гете прихвата и препоручује преко неколико чланака.
Српска усмена поезија је постала веома читана у интелектуалним салонима Немачке, нарочито пошто се за њу заложио велики Јохан Волфганг Гете.
Гете се први пут срео са српском поезијом у књизи италијанског путописца опата Фортиса у Далмацији. Била је то „Хасанагиница“. Био је толико очаран да ју је изванредно превео и то у оригиналном стиху, десетерцу, иако није говорио српски језик. Kада је преводио Хасанагиницу 1775. године, Гете је имао око 25 година. Драматична балада о жени и човеку који су толико везани једно за друго да је разарање њихове заједнице за обоје преболно, а ипак неизбежно јер Хасанагина осећања су одређена посебним нормама. Гетеов рани сусрет са песмом о Хасанагиници деловао је на његово позно окретање песмама Kараџићеве збирке. Врхунац тога је есеј „Српске песме“. Део овог есеја је откривање властите духовне сродности са том поезијом. „Смерност (Sittsamkeit) српске девојке, која никада не подиже лепе трепавице; изванредно лепо“. То је Гетеов резиме и оцена у једној реченици песме „Српска ђевојка“, оне која почиње стихом „У Милице дуге трепавице“.
На Kраљевићу Марку Гете се задржавао са ограниченим разумевањем за њега. Црног Ђорђа Гете је само поменуо: да је у његовим борбама „такође остало песничких споменика“.
„Осећања су увек најискренија“, „љубавне песме су најлепше“ и читати их ваља у највећем броју каже Гете о српској љубавној поезији. То исто вреди и за његову поезију. Можда је ово најсуштинскији саговорнички сусрет песника Гетеа са српском народном поезијом.
Интересовање за српску народну поезију
После Првог српског устанка, када му је Јаков Грим скренуо пажњу на лепоту читавог корпуса усмене српске поезије Гете се поново заинтересовао за њих. Тада је открио лирске песме. Поезија која је настајала у генијалним главама неписмених анонимних поета изазивала је изузетно Гетеово поштовање. Те „бескрајно лепе стихове“ пријатељима је поредио са „Песмом над песмама“ из Светога писма, бисером светске књижевности. До српских песама Гете је тешко долазио јер су многе остале не записане. Те песме су се како наводи „уз пратњу извесног, врло једноставног инструмента, званог гусле сачувале у нижим слојевима друштва“.
Овако високе оцене великог песника допринеле су да су и други угледни Немци преводили српску народну поезију на друге језике. Била је то најбоља пропаганда која се у оно доба могла добити.
Посебне заслуге за преношење културе балканских Словена, а нарочито Срба, Немцима имала је млада племкиња из Халеа Тереза Албертина Лујза фон Јакоб, позната под псеудонимом Талфј. Она је долазила до српске поезије посредно преко Руса. До пунолетства је живела у Русији где се јавило интересовање за Словене. Вука Kараџића је упознала око 1824. године у Халеу. После тог сусрета набавила је „Српске народне песме“. Гетеу је послала своје преводе песама косовског циклуса који је охрабрио да настави свој рад. Тереза је наредних година објавила своје преводе посветивши их Гетеу кога је веома поштовала. Ови препеви су били одлични у језичком и књижевном погледу, блиски изворној немачкој култури, па су се претворили у праву књижевну моду тога доба.
