План колонизације Земљиног сателита у Совјетском Савезу је развијен 1962. године. Будућа база на Месецу званично се називала „Звезда“ и „Колумбо“, а незванично „Барминград“ по имену аутора пројекта конструктора Владимира Бармина.
Било је планирано брижљиво изучавање терена помоћу аутоматских апарата и лунарних ровера. Након тога је требало да свемирски бродови на изабрано место превезу објекте у облику модула.
Сваки модул је био тежак 18 тона, пречник му је био 3,3 метра, а склопљен је био дуг 4,5 метара. На лицу места требало је да се расклопи достигавши дужину од 8,6 метара. Пробни модел оваквог модула направљен је и тестиран 1967. године.
Било је укупно девет модула: командни пункт, лабораторија, складиште, радионица, медицински пункт са спортском салом, кухиња са трпезаријом и три стамбена одељења за смештај дванаест особа.
Након постављања модула било је планирано да се они покрију месечевим тлом – реголитом. Он би базу заштитио од радијације, температурних колебања и микрометеорита. Енергију за „Звезду“ требало је да обезбеђује нуклеарни реактор.
Планирано је да се изласци на површину у научне сврхе обављају у специјалном месечевом возу, добро заштићеном од утицаја околине. Он би могао да се креће брзином од 5 километара на сат и да одлази у аутономне обиласке у трајању до 60 дана.
Амбициозни пројекат лунарне базе никад није реализован. Његова цена од 50 милијарди рубаља (по тадашњем курсу 80 милијарди долара) била је за СССР превисока пише Russia Beyond
