Године 1952. Лондон је доживео пет застрашујућих дана познатих као Велики смог. Тo је једна од најсмртоноснијих забележених епизода урбаног смога до данас. Тих пет дана загађења убило је 12 хиљада људи.
Загађење зрака проблем је с којим се Лондон суочавао стотинама година. Постало је значајно горе када је град прерастао у модеран, индустријализиран град у 18. веку. Пет дана Великог смога из 1952. било је толико лоше да је означило прекретницу у борби против загађења. Власти су биле присиљене да нешто направе. Учинили су то доношењем Закона о чистом зраку из 1956. за борбу против онечишћења зрака у граду.
Лондон је био познат по магли још током Викторијанског доба, односно 19. века. Међутим, ово је заправо био смог, а не магла – опасна мешавина магле и сумпорног диоксида настала изгарањем угља.
Високе нивои загађења задржале су се у 20. веку. Лондонци су се редовно сусретали с густим жутим или смеђим смог који је испуњавао зрак, због чега је било тешко гледати и дисати.
Зашто је Лондон био толико загађен?
У 1950-има Лондонци су углавном грејали своје домове изгарањем угља. Источни Лондон још увек је био дом фабрика, а електране на угаљ као што су Баттерсеа и Lots Road биле су позициониране дуж Темзе. Сви су производили велике количине дима.
Задимљени аутобуси на дизелско гориво, који су недавно заменили систем електричних трамваја, додали су још више проблему.
И време и економска ситуација у децембру 1952. учинили су редовно онечишћење Лондона много горим. Новембар и децембар 1952. били су јако хладни. Становници Лондона ложили су ватру на угаљ како би се загрејали, а постоје докази да је угаљ који су спаљивали загађивао више него иначе, наводи се на званичним страницама Музеја Лондон.
Квалитетнијег, мање загађујућег угља било је мање у залихама, јер је слаба економија земље захтевала да се овај вреднији угаљ продаје другим земљама. Током децембра, временска формација звана антициклона ухватила је дим угља, док је источни ветар носио загађенији зрак у Лондон из Европе.
Као резултат тога, густи смог прекрио је Лондон између 5. и 9. децембра 1952. године.
Како је то утицало на Лондонце?
Док је сунце излазило у петак, 5. децембра 1952., Лондонци су се понашали нормално. Али како је дан одмицао, смог је постајао све гушћи. Постало је јасно да то није уобичајено.
Смог се погоршао и трајао је пет дана. Људи који су изашли ван нису могли видети властита стопала. Честице дима прекриле су њихову одећу. Аутомобили су били остављени на цести, а у једном тренутку већина аутобуса је отказана.
Смог је продрио чак и у домове људи, а отровни зрак отежавао је дисање, посебно онима који су већ имали проблема с плућима, што је као последицу миало то да су се људи попочели осећати болесно.
Процењује се да је у пет дана умрло 4000 људи. Стопе смртности досегле су највиши ниво од епидемије Шпанске грипе 1918.-1919. Касније је више умрло од дуготрајних учинака смога, чиме се процењени број умрлих попео на 12 хиљада.
Шта је било решење?
У почетку, влада није била уверена да је загађење узрок смрти, али на крају су подузете мере.
1954. City of London Corporation забранио је пушење у граду.
Парламент је 1956. усвојио Закон о чистом зраку, чиме су створена подручја без дима широм Лондона и регулисано изгарање угља у домовима и фабрикама.
Проблем није нестао преко ноћи. Други Закон о чистом зраку донесен је 1968. Полако је угаљ замењен плином, а електране су пресељене изван Лондона.
Како пише национална метеоролошка служба Велике Британије, људи су добили одређен период времена да се прилагоде новим правилима, а периоди магле су се наставили још неко време након што је Закон из 1956. донесен. Године 1962., например, 750 становника Лондона умрло је од последица магле, али се никада више није догодило ништа на нивоу Великог смога из 1952. године. Ова врста смога сада је постала прошлост, делом захваљујући законодавству о онечишћењу, али и модерним развојима, као што је раширена употреба централног грејања.
Може ли се Велики смог поновити?
Модерно онечишћење Лондона углавном је узроковано друмским возилима, чији димови нису тако видљиви као дим угља.
Али зрак у Лондону је и даље опасан. Редовно је изнад законских граница, а студија из 2019. показала је да је онечишћење придонело отприлике 6000 смртних случајева у главном граду те године.
Недавни напори да се реши проблем укључују лондонску Зону ултра-ниских емисија (УЛЕЗ), први пут уведену 2019., која је наплаћивала возачима возила која највише загађују околиш.
Да Лондонци и власти овом проблему приступају озбиљно доказује и чињеница да је Град Лондон већ припремио стратегију која се бави квалитетом зрака у наредних пет година.
Борба против загађености никад не престаје
Корпорација City of London већ дуго предводи борбу против онечишћења зрака. Како наводе на својим страницама, квалитету зрака мере више од 60 година, а 1954. године, након злогласног лондонског смога, објавили су властити закон о забрани производње дима у граду. То је утрло пут националном Закону о чистом зраку из 1956.
Облик и извор онечишћења зрака мењао се током времена и, иако знатно побољшан, остаје на нивоу која утиче на здравље. Пре двадесет година, нивои онечишћења зрака широм Лондона биле су готово три пута више него данас. Током тог времена предузели су фокусиране радње кроз низ акцијских планова и стратегија за побољшање квалитете зрака.
“Сама наша последња Стратегија за квалитету зрака, подржана националним и регионалним деловањем, довела је до просечног смањења онечишћујућих материјом азотовог диоксида и финих честица (ПМ10) за 40%. Схема Bank он Safety и накнадна схема All Change at Bank довели су до још већег смањења локалних нивоа азотовог диоксида од преко 50%. Наша последња Стратегија за квалитету зрака покрива раздобље од 2025. до 2030. Стратегија описује како ћемо наставити подузимати радње за побољшање локалне квалитете зрака. Ићи ћемо даље од своје законске обавезе радећи уместо тога на испуњавању стандарда наведених у Смерницама Светске здравствене организације за квалитету зрака за 2021. годину”, поручују.
Пут до уклањања извора загађености зрака и постизања релативно прихватљиве нивои онечишћености је дуг. Против временских услова и географске позиције се не можемо борити, али могу ли Сарајево и други градови у Босни и Херцеговини применити праксу Лондона, како би уклонили барем оне вештачке због којих из године у годину све теже дишемо.
