Инклузивно образовање постоји више од деценије у Србији, а Основна школа „Соња Маринковић“ у Новом Саду и учитељица Соња Париповић су међу пионирима те врсте образовања. Данас готово да немају одељење без детета из осетљивих група, а ситуација се сада не разликује много ни у другим школама у Новом Саду, кажу у Школској управи. Као изазов, међутим, и даље остају предрасуде.
Саша Бумбарошки, родитељ шестака из осетљиве групе, каже да се при избору школе за своје дете доста распитивао и да је у ОШ „Соња Маринковић“ добио много, да су друга деца прихватила дете онакво какво јесте.
Пошто искуство из вртића није баш било сјајно и онда нисмо имали баш превише поверења да ли ће то у државној школи бити све како треба, па смо се распитали – прича Саша.
Мики је тако, као дете из осетљиве групе, кренуо у редовну основну школу „Соња Маринковић“, где је и данас, што му је, прича Саша, отворило свет. Помоћ коју деца међусобно пружају и заједничко учење су незамениви, став је учитељице која је, попут школе у којој ради, пионирка у инклузивном образовању. Њено искуство показало је да је индивидуални образовни план за децу из осетљивих група често потребан само у почетку, те да се брзо придруже осталима.
Најважније је да то дете напредује, да постигне неки максимум који је у том тренутку могуће постићи и то уз подршку породице, учитеља, школе, тако и деце. И мислим да је то у ствари највећа добит – навела је Париповић.
Борба са предрасудама и страхом од неуспеха
С друге стране, и даље постоје предрасуде и страх од неуспеха који често препознаје код колега. А деца из осетљивих група сада су присутна готово у свим новосадским школама, наводе у школској управи.
Оно што је најважније, живот је ушао у све наше школе и предшколске установе. Имамо ми кретање, да упише школу за образовање деце са сметњама, па упише типичну школу, али имамо и ситуацију где из типичне школе пређе у школу за образовање деце са сметњама. То је та проходност коју смо отворили и развили и требало би да будемо сви фокусирани на најбољи интерес за дете- каже Соња Миладиновић, просветна саветница Школске управе Нови Сад.
Што се дете раније укључи у образовни систем, а породица добије подршку, већа је добробит свих, каже просветна саветница и додаје да су у супротном већи само страхови.
Инклузија није само питање образовања
Тања Ранковић из УНИЦЕФ-а каже да није једноставно рећи колико деце учи по инклузивном образовном програму.
Инклузија је процес увођења квалитетног образовања. То је приступ сваком детету да уз одређену подршку оствари свој потенцијал – навела је она.
Наводи да мере дају резултате, али да морају бити дугорочне. Инклузија, како каже, није питање само образовног система, већ и социјалне заштите и здравствене заштите. Родитељи деце са аутизмом кажу да је проблем недостатак индивидуалних педагошких пратилаца за њихову децу, а Ранковић наводи да су лични пратиоци подршка из система социјалне заштите и постоје критеријуми како се додељују. Напомиње да је у Србији добро што су интерсекторске комисије основане у свим локалним самоуправама.
Прича једног Стефана
Они који су међу првима уписали редовну школу по инклузивном моделу сада су већ одрасли људи. Стефан Лазаревић био је први ученик Друге економске школе који је завршио по инклузивном програму. У тој школи је са њим било троје ученика који уче по ИОП-у.
Индивидуални образовни план, скраћено ИОП, је посебан документ којим се планира додатна подршка у образовању и васпитању за одређеног ученика, у складу са његовим способностима и могућностима.
Стефан воли да чита. Пише свој блог, а међу темама са којима упознава читаоце је и његова омиљена, музика и клавијатуре. У Другој економској школи био је првак у много чему.
Разредна је питала чиме желимо да се бавимо, зашто смо уписали Другу економску школу, а ја сам био једини који се јавио и рекао да жели да постане новинар. Тог првог часа сам се издвојио, јер сам био једини који зна чиме жели да се бави. По томе памтим први дан у школи – прича Стефан.
Бројеве и датуме рачуна боље од већине људи. То је Стефанов таленат. Статистика му је била међу омиљеним предметима, не због бројева, већ због директора школе о коме увек радо говори.
Није било лако у почетку, тешко сам се навикавао. Мада је и другим наставницима и ученицима било тежко да се навикну да ће у школи бити неко ко има одређену врсту потешкоћа. Прва која ми је помагала била је другарица из одељења која има брата са аутизмом, а она је на почетку другог полугодишта видела да сам ја усамљен – присећа се Стефан.
Сваком детету треба приступати индивидуално
Свако дете ће на својствен начин реаговати на одређене задатке, стимулусе, проблеме, ситуације. Зато је важно упознати дете и открити што више дететових потенцијала. Баш због тога важна је опсервација, односно посматрање детета.
Одличан пример овога је О.Ш. „Нови Београд“ која се уз наставне активности и ИОП труди да допринесе што бољем упознавању деце са посебним потребама, па тако има: Фото, фолклорну, еколошку, хорску, драмску, спортску секцију и секцију примењене уметности, енглеског језика, логопедске вежбе, едукацију о безбедности деце у саобраћају, предшколски програм, логопедске вежбе и информатику.
