Када говоримо о операцији Олуја онда можемо рећи да немамо право на заборав. Немамо право да заборавимо да су почетком августа 1995. године подручја сјеверне Далмације, Лике, Кордуна и Баније посљедњи пут изгледала онако како су изгледала вјековима до тада. Ријеч је о крајевима на којима је српско становништво чинило већину. То су били посљедњи дани када су многи Крајишници посљедњи пут видјели свој завичај, као и посљедњи дани када су неки од њих угледали свјетлост дана.
Припрема и медијска кампања
Заправо, артиљеријским нападима по Книну, Бенковцу, Вргинмосту и Петрињи у рано јутро 4. августа 1995. године отпочела је операција ХВ-а кодног назива Олуја. Данас је познато да је операција припремана раније, у јулу исте године, када је на састанку на Бриунима Фрањо Туђман обавијестио политички и војни врх да има подршку Њемачке, НАТО пакта и дјелимично САД-а за спровођење једне овакве акције. Општи напад ХВ-а, потпомогнут снагама тзв. АРБиХ, организован је са 170.000 људи, док се са друге бранило око 25.000 бораца СВК. Оваква бројчана неравноправност није остављала пуно простора, ни наде, за организовање неке јаче одбране. То је реалативно брзо довело до тешког стања на Динари и пада превоја на Велебиту, као и реалне опасности да се најјужнији дио РСК нађе у потпуном окружењу.
С обзиром на такве прилике на ратишту, али и медијске апеле који су долазили од стране Фрање Туђмана, током којих је позивао на предају оружја и узалудност пружања отпора, Врховни савјет одбране РСК донио је одлуку о планској евакуацији цивилног становништва из општина Книн, Бенковац, Обровац, Дрниш и Грачац. Иако се, као што видимо, одлука односила на одређен простор због оправданог страха и притисака који су се над њима спроводили организована је евакуација српског становништва и са других дјелова РСК.
Идућег дана, 5. августа у послијеподневним часовима, хрватске снаге су ушле у дотадашњу крајишку пријестоницу Книн, те су на тврђаву изнад града одмах развили хрватску заставу што је у симболичком смислу требало да покаже да РСК више нема. Од тог периода редом су падале и остале територије, да би 8. августа дошло до потпуног слома СВК када се предао 21. кордунашки корпус. Након тога хрватске снаге су овладале Вргинмостом и Двором на Уни, чиме се читав западни дио РСК нашао под њиховом контролом, укључујући граничну линију према БиХ.
Злочини и тзв. Армије РБиХ
Српско станивништво у различитим превозним средствима, највећим дијелом транспортним и пољопривредним, тражећи спас наредних дана је напуштало своје вјековне домове. Колона избјеглица у покрету незнајући крајњи циљ, сусријетала се за различитим притисцима и нападима. Примјера ради колона је ракетирана два пута, у близини Босанског Петровца и Приједора, иако се тада није налазила на хрватској територији. У том контексту треба споменути и припадника 5. корпуса тзв. АРБиХ, који су из бихаћке енклаве упали у Банију напавши српске цивиле и војнике који су се повлачили.
Резулатат операције Олуја огледа се у прогону више од 200.000 Срба, убиствима оних који су покушали остати, као паљењем и пљачкањем српске имовине. Тиме је уједно пропао и покушај да се у оквиру граница Хрватске оформи српска држава. Уз то, према доступним подацима током ове операције и непосредно након ње смртно је страдало или се води као нестало најмање 1.853 Срба, од чега 1.202 цивила, међу којима је било и дјеце. Олуја не само да је довела до слома РСК, већ и до тога да се у само неколико дана рапидно смањи укупан број Срба на територији Хрватске. Дакле, без икакве сумње се може констатовати да је ова операција проузроковала етничко чишћење широког подручја који се протезао од Купе и Саве на сјеверу, до сјеверне Далмације, Лике, Кордуне, Баније и падина Динаре на југу.
Важна култура памћења
Због свега наведеног операција Олуја без сумње треба да заузима важно мјесто у култури памћења читавог српског народа. Стога је похвално што се се почетак августа обиљежава као дан сјећања на све страдале и прогнане у овој оружаној акцији, нарочито на начин како то посљедњих година заједно организују Република Србија и Република Српска. Познато нам је и то, али не и изненађујуће, да се на другој страни овај датум слави као „дан побједе“, чиме се јасно шаље порука да се српске жртве игноришу. Посматрано из моралног, па и цивилизацијског апсекта, нарочито имајући на уму злочине почињене током ове операције о којима свједочи број страдалих јасно је да ту нема шта да се прославља.
Ауторски текст историчарке Милене Михаљевић за Компасинфо
