Јован Рајић, рођен 11. новембра 1726. у Сремским Карловцима, један је од најутицајнијих српских историчара, писаца и теолога 18. века, познат по свом научном приступу и опсежним делима о историји Словена.
„Српски Златоуст“
Школовао се у школи Емануела Козачинског, где је усвојио темеље теолошке и реторичке вештине, а затим у Кијевској духовној академији, која је била центар православне теологије и где се упознао с напредним схватањима религијских и историјских наука. Ова искуства су га учинила једним од најпознатијих теолога међу Србима, често називаним „српским Златоустом“ због његовог изражајног писања.
Његово најпознатије дело, „Историја разних словенских народа, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов“, представља први покушај научне синтезе прошлости Јужних Словена у контексту европске историје.
Рајић је у овом делу прикупљао документе и изворне текстове, обрађујући их критички, чиме се издвојио од дотадашњих хроничара који су историју често повезивали с божанским утицајем и чудима. Иако је писао у оквирима поданичке лојалности према аустријској власти, његова дела су истицала значај Срба, православне традиције и културне независности, што је имало снажан утицај на национални идентитет.
Дела Јована Рајића
Уз Доситеја Обрадовића Рајић је вероватно најученији Србин свог времена. Његов „Катихизис“, који је израдио на тражење царице Марије Терезије, најпревођенија је српска књига 18. века.
Преведена је на румунски (2 превода) немачки, мађарски и грчки. Преводио је са руског и немачког, књижевно, богословско и историографско штиво. Његова „Историја“, обимно дело објављено у 4 тома (1794/95) оставила је огроман траг у српској култури и после Мавра Орбина и Павла Јулинца прва је права историја Срба.
То је прва публикација у српској књижевној историји за коју су били уписивани пренумеранти (претплатници). И на литерарном пољу имао је сјајне резултате, његова поема „Бој змаја са орлови“ сматра се најбољим песничким остварењем српске литературе 18. века. Дела: „Катихизис мали“, „Бој змаја са орлови“,
„Стихи о воспоминанији смрти“, „Историја разних словенских народов“, „Траедокомедија“ (прерада дела Емануила Козачинског), „Молитвеник“, „Историја катихизма“, „Безпристрастнаја историческаја повест“, „Правила монашескаја“
Огроман утицај на наредне генерације историчара и писаца
Рајићева улога у развоју српске историјске науке не огледа се само у његовом приступу изворима, већ и у снажном интелектуалном утицају на наредне генерације историчара и писаца.
Његово дело имало је кључну улогу у обликовању националне свести и историјског памћења, посебно у првој половини 19. века, а многи каснији историчари су га сматрали својим узором и инспирацијом за научни приступ историји.
Рајић је преминуо 1801. године у манастиру Ковиљ, где је и сахрањен, остављајући иза себе богато наслеђе које су каснији историчари и књижевници наставили да развијају. Његова дела, нарочито „Историја разних словенских народа“, остају релевантна као важан допринос разумевању српске и словенске прошлости.
