Пре 100 година, 2. фебруара 1924. године, у Мостару умро је Алекса Шантић – песник, академик, космополита и родољуб, био је таква људска и стваралачка величина да и дан данас, век након смрти, важи за једну од кључних фигура мултиетничког Мостара и Херцеговине.
Овај, пре сега, српски, херцеговачки, али и светски песник, живео је кратко. Умро је у 56 години. У својим песмама оставио је вечни печат у којима је опевао своју забрањену Љубав Анку, која је била католкиња, али и своју усамљеност и тугу, проналазећи на тај начин лек и утеху.
Шантић је био један од основича српског културног друштва Просвјета, српског певачког друштва „Гусле, часописа „Зора“ и управо на тим темељима српска заједница у Мостару и данас гради свој идентитет.
Највећа културна манифестација која се одржава у Мостару, која живи и данас, је „Шантићеве вечери поезије“.
Шантић и његова дела били су мотив за повратак Срба у Мостар после ратних дешавања деведесетих.
Шантић је рођен у Мостару 27. маја 1868. године, у трговачкој породици, завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, али га породични посао није занимао, па се посветио писању песама од којих су чувене „Голуб“, „Босанска вила“, „Нова Зета“, „Јавор“, „Отаџбина“…
У Првом светском рату затваран је као талац и оптуживан због својих патриотских песама, попут: “О класје моје”, “Хљеб”, “Моји очеви”, “Пјесма подземна”, “Моја отаџбина”, “Остајте овђе”, “Ми знамо судбу”.
Дан Шантићеве сахране можда је најбоље описан у књизи Јосипа Лешића „Роман о пјеснику“, у којој је наведено да су у Мостар тога дана стигле бројне делегације из свих крајева Херцеговине и региона, многи су пешачили и 50 километара да би испратили свог омиљеног песника на вечни починак. На сахрани је говорило 15 говорника, а тужна поворка кретала се неколико сати.
„На кућама висе црни барјаци, фасада Општинског дома претворена је у једну црну масу, па су чак и улични фењери обавијени црним крепом. У црно утонула варош пружа дирљив призор уцвељене мајке за изгубљеним сином … А народ, било муслимани, православци или католици, подједнако је туговао и оплакивао свог великана и песника. Сви су говорници истакли Алексу Шантића као песника јединства и братства, али као да је то најдирљивије учинио мујезин, који је при проласку спровода са минарета Церничке џамије топлим гласом отпевао последњу молитву праштања“, написао је Лешић, преноси Танјуг.
Према Шантићевој биографији снимљен је филм „Мој брат Алекса“. Његов лик се данас налази на новчаници од 10 конвертибилних марака. Бројне школе и улице носе његово име, а подигнуто му је и неколико споменика, од којих је најпознатији онај у истоименом парку у његовом родном Мостару.
У кући свога зета Светозара Ћоровића, такође књижевника, Шантић је провео последње године живота. Ту се налази и спомен-соба с библиотеком у којој се чувају његови вредни рукописи и предмети из приватног живота, као и радни сто на којем су настајала песникова дела.
Алекса Шантић је изградио сопствени песнички израз, карактеристичан по елегичним и родољубивим мотивима. Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге, али и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ коме је и сам припадао.
Стихови једне од најдирљивијих Шантићевих песама, која говори о родољубљу и патњи оних који напуштају отаџбину и срећу траже негде далеко, и стотину година касније се може читати и рецитовати новим генерацијама.
Остајте овдје! Сунце туђег неба,
Неће вас гријат ко што ово грије;
Грки су тамо залогаји хлеба,
Гдје свога нема и гдје брата није.
