Ени Џејкобсен, ауторка седам књига о нуклеарном рату, изнела је у свом последњем делу како би изгледао евентуални глобални нуклеарни рат.
Она је у књизи „Нуклеарни рат: Сценарио“ скицирала потенцијални светски нуклеарни сукоб током укупно 72 минута, колико би прошло од првог лансирања пројектила до краја света.
Иако је њен сценарио засада фиктиван, њен истраживачки рад заснива се на десетинама интервјуа и докумената, од којих су неки тек декласификовани.
Књига се појавила у тренутку када су земље са највећим нуклеарним арсеналима у свету, САД и Русија, у жестоком сукобу око Украјине. Према њеним наводима, потребно је двадесетак минута да балистички пројектил стигне од лансирне рампе у Русији до источне обале САД. У случају употребе подморница то време је знатно краће и износи око 10 минута. Она их у књизи назива слушкињама апокалипсе, јер могу да се пришуњају на неколико стотина километара од источне, али и западне обале САД.
Црни сценарио
Ова прича о евентуалном нуклеарном рату, хорор филм у најави, поново је отворена након што је одлазећа администрација Џоа Бајдена одлучила да дозволи Украјини да америчким ракетама, домета око 300 километара, гађа по дубини руске територије. Али и одлуке Кремља да ревидира своју досадашњу нуклеарну доктрину, која предвиђа употребу нуклеарног наоружања чак и према оним ненуклеарним земљама које помажу рат у Украјини. Ово је одмах отворило причу о томе да ли је заиста могућ један сценарио судњег дана, који се не би завршио као некадашња кубанска криза.
Научници са Универзитета у Њу Џерсију процењују да би евентуални нуклеарни рат између Русије и САД могао да доведе до смрти пет милијарди људи. Истовремено, већина светске популације постаће жртве глади због климатских промена.
Професор Макс Тегмарк, који се бави истраживањем вештачке интелигенције, направио је симулацију нуклеарног сукоба. На њој се виде потенцијалне мете, путање нуклеарних пројектила, експлозије, електромагнетни пулс и облак густог црног дима који би настао након детонација и који би се временом проширио по целој планети узрокујући велике климатске промене и глад широм свијета. Како се на снимку види, није толико важно ко је започео рат, односно ко је испалио прву нуклеарну ракету. Када једна страна испали прву, друга страна то региструје и одмах узвраћа ударац.
Балистичке ракете
Интерконтиненталне балистичке ракете у власништву војске САД које су смјештене западно од Норвешке би до Русије стигле за око 10 минута, док би руске, које се налазе сјеверно од Канаде, погодиле Америку само неколико минута касније. Први погодак би у потпуности прво спржио струјна кола и креирао би такозвани електромагнетни пулс, који би наводно имао снагу већу од 10.000 волти.
Наредни погодак би уништио војне центре и зграде са нуклеарним постројењима. Интерконтиненталне балистичке ракете које би биле испаљене са земље би за нешто више од 30 минута стигле до мете. Главни градови, индустријски центри, берзе и остале веће метрополе у обје земље би били мете нуклеарних ракета јер у многим градовима у обје земље се налази војна инфраструктура.
Експлозија би покосила све пред собом
Циљ гађања таквих градова има и „постратну сврху“, опоравак након нуклеарног сукоба јер су такви градови економски најјачи. Сваки погодак би креирао велику ватрену лопту или куглу чија температура би износила као код језгре Сунца! Након ватрене лопте креирала би се „печурка“ са великим степеном радијације.
Експлозија би покосила све пред собом – дрво, метал, бетон, челик и људе. Када би то неко посматрао са даљине, био би заслијепљен призором и вид би му био оштећен. Талас експлозије би уништио све у радијусу од око једног километра, али то зависи од јачине нуклеарне бомбе. Уколико би била детонирана бомба од једне килотоне, радијус би износио око 790 метара, док би радијус износио око 1.200 метара уколико би била детонирана нуклеарна бомба јачине 10 килотона.
Страх од мира
Уколико би Руска Федерација прва напала САД, Велика Британија и Француска би биле у обавези због члана пет у споразуму НАТО-а да моментално реагују и гађају руске градове као што су Москва, Санкт Петербург, Јекатеринбург, Нижњи Новгород, Белгород и остале. Усљед нуклеарних експлозија дошло би до великог поремећаја у клими. Настала би „ватрена олуја“ која би погодила многе градове, чак и оне који нису били мета нуклеарног напада. Вјетрови би ширили и распиривали пламен који би запалио све што му се нађе на путу, стакла би се моментално отопила, а све металне површине, као и бетон, би се претворили у плутајућу ријеку ватре, нешто слично вулканској лави.
Након катастрофе која би настала послије експлозије долази до новог, још већег проблема – нуклеарне зиме. Процјене упозоравају и да би око 99 одсто становништва Европе, Азије, САД, Русије и Кине преминуло због дима који би прекрио готово цијелу сјеверну половину планете Земље.
Продужење сукоба по сваку цену
Оно што забрињава јесте што нико од оних који вуку конце не покушава смирити страсти. Напротив, све се ради како би Русија била доведена у што безизлазнију ситуацију. И поред отворених и оштрих упозорења из Москве да се ти исти не играју ватром. Указују на то и документа која су недавно процурила у јавност, а која су открила постојање британске војно-обавјештајне завере, која је од почетка рата у Украјини планирала да продужи сукоб по сваку цену. Ову акцију наводно је надгледао високорангирани генерал-потпуковник Чарли Стикленд.
Да се неће стати у покушајима да се овај рат продужи, може се видети и након давања зеленог свјетла Украјини за употребу америчких ракета по дубини територије Русије иако оне, како наводе готово сви аналитичари и војни стратези, па и они са Запада, не могу промијенити стање на терену и исход овог рата који траје више од 1.000 дана. Сматрају и да Украјина нема довољан број ових ракета, а што онда отвара питање зашто је одлазећа Бајденова администрација одлучила да повуче овај коцкарски потез, који би могао довести и до великог нуклеарног рата.
Намера је да се сруше сви Трампови планови, али и аргументи о окончању овог вишегодишњег сукоба. Један од мотива могао би бити тестирање одбрамбених капацитета Русије, али и самих америчких ракета, колико оне могу бити успјешне, те шта би требало да буде урађено да би оне биле успјешније.
Упозорење Кремља
Давањем зеленог свјетла за употребу далекометних ракета јастребови из Вашингтона поново прелазе једном ногом руску црвену линију, али је тешко очекивати да ће то урадити и другом. Ипак, оно што брине је што у САД постоје и они који сматрају да је овај нуклеарни рат реалан. У јесен 2022. године процјена америчких обавјештајних служби да ће Русија покренути нуклеарни удар износила је фифти-фифти, поготово уколико Украјина крене у освајање Крима. Припремајући се за најгоре, амерички званичници су тада пожурили са снабдијевањем Европе. Украјина је поставила стотине детектора радијације око градова и електрана, заједно са више од 1.000 мањих ручних монитора које су послале САД.
Умјесто спуштања лопте и прича о мирном рјешењу овог конфликта, поједине земље су кренуле са штампањем разних брошура са упутствима како се понашати у случају нуклеарног рата, при томе заборављајући да грађанима кажу да никакве конзерве хране или јод неће бити од помоћи уколико дође до нуклеарне апокалипсе. Заборављају и на познату изреку физичара, нобеловца Алберта Ајнштајна, који је својевремено упозорио да ће послије трећег свјетског рата у арсеналу човјечанства остати само камење.
Русија је крајем седмице још једном послала јасно и недвосмислено упозорење. Извршила је напад на један од циљева унутар Украјине хиперсоничном ракетом, која није била опремљена нуклеарним пуњењем. Чак и након нове Путинове нуклеарне пријетње, мало ко вјерује да ће се он једног дана пробудити и одлучити да удари нуклеарним бојевим главама на Вашингтон или неку од европских престоница у знак одмазде за подршку Украјини.
Оно што западни савезници виде као вјероватније је да ће Русија употријебити такозвано тактичко нуклеарно оружје, које је мање деструктивно и дизајнирано да гађа циљеве на кратким удаљеностима како би уништило војне јединице на бојном пољу.
Удари по сателитима
Уколико се настави са овим гранатирањем, а поготово ако се на мети нађу и неки цивилни и стратешки објекти, Русија би, а на шта је недавно указао и бивши амерички обавјештајац Скот Ритер, могла одлучити да руши сателите са којих се наводе ракете испаљене од стране украјинске војске, али и прикупљају обавјештајни подаци који се просљеђују Кијеву. Њихово елиминисање би пореметило систем командовања украјинске војске захваљујући којем она с времена на вријеме постиже одређене успјехе на бојном пољу, посебно дроновима.
Тешко је претпоставити да би Русија, а што неки од војних јастребова с оне стране баре можда и прижељкују, ударила по некој од европских земаља, које су при томе чланице НАТО савеза, иако су поједини медији спекулисали да би се на мети Руса могла наћи војна базу Аегис у пољском граду Реџикову на сјеверу ове земље, 165 километара од руске границе. Поготово јер је пољски предсједник Анџеј Дуда послије њеног недавног отварања рекао да је америчка база усмјерена против Русије. У случају да дође до тога, НАТО би се сигурно отворено укључио у овај рат, а који би онда водио ка првом и најцрњем сценарију.
Заштита инвестиција
У читавој овој причи потребно је узети у обзир још неколико ствари које би могле наговијестити какав би евентуални развој догађаја могао бити у наредном периоду, односно какви су планови. Први, одлазећа Бајденова администрација одлучила је да отпише око 4,5 милијарди долара дуга Украјини, а друга је да се на адресу Кијева пошаљу огромне количине противпјешадијских мина. Шта се купује опраштањем дијела дуга, тешко је закључити, али када су у питању нагазне мине, може се претпоставити да се на овај начин покушава направити једна линија раздвајања, која би онемогућила даље напредовање руске војске.
На овај начин Вашингтон вјероватно покушава да заштити неке од својих инвестиција унутар Украјине. Никако не треба заборавити поменути да је још прије годину дана украјинска влада потписала са инвестиционим фондом „Блек Рок“, иза ког стоје неке од најбогатијих америчких породица, да они буду инвестициони савјетници приликом обнове Украјине.
Према ријечима војног аналитичара Александра Радића, давање Украјини зеленог свјетла за употребу далекометних америчких ракета представља Бајденову освету и покушај да се додатно заоштри ситуација на терену како би Трампу у јануару наредне године био предат врућ кромпир у руке.
Наводи и да је неизвјесно колико заправо Украјина има тих америчких ракета и колико их може добити. Сматра и да су пријетње некаквим нуклеарним ратом дио пропаганде, те да је украјински рат постао истрошен, јер нема излаза у наставку ратних дејстава. Убијеђен је и да је ово вјероватно моменат у коме ће бити озбиљно разматран прекид борбених дејстава.
Пирова победа
Амерички економиста Џефри Сакс сматра да би Запад потенцијални нуклеарни рат са Русијом сматрао својом побједом. Каже да се ради о апсурдној идеји, поручујући да је већина западних политичара очигледно глупа и неодговорна, јер својим потезима Русију гурају у ћошак из ког је само један излаз.
„Сатана“ и „Мртва рука“
Тачан број нуклеарних бојевих глава у Русији државна је тајна. Оно што је сигурно – руски нуклеарни арсенал један је од најмоћнијих на свијету. Процјењује се да ова земља има 5.580 нуклеарних бојевих глава, од чега је 1.600 активно распоређено у стратешке сврхе.
Када је у питању арсенал, посебно се издваја интерконтинентална балистичка ракета „сармат“, позната и као „сатана 2“, али и „авангард“, која се креће 20 пута брже од звука. Посебну пажњу привлачи и подводно оружје названо „посејдон“ које је дизајнирано да изазове огромни талас, цунами висок до 500 метара.
Овај торпедо способан је да путује на великим дубинама и брзинама и пројектован је као посљедње средство одвраћања. Ту је и систем „периметар“, који је на Западу добио надимак „мртва рука“. Ако први непријатељски удар онеспособи комуникационе чворове нуклеарне актовке и комуникациону опрему Стратешких ракетних снага Русије, „периметар“ може самостално да одлучи о узвратном удару.
