До данас нисам примила ниједан позив за трансплантацију бубрега. Чекам и даље надајући се позиву, свесна ситуације у нашој земљи, где нема довољно донора
Имам 48 година. На хроничном програму хемодијализе сам од 2014. године. Моје прво сазнање о бубрежној болести датира још из детињства. Са 11 година дијагностикован ми је обострани ВУР. Исте године сам оперисана на Институту за мајку и дете, а операција је прошла без проблема. До 18. године контролисала сам се на истој клиници. Године 1995. удала сам се, а већ 1995/96. имала сам своју прву трудноћу, која је прошла без икаквих проблема. У фебруару 1996. године родила сам ћерку Милицу. Друга трудноћа долази 1998/1999. године. У 20. недељи трудноће, мој гинеколог је приметио повишен крвни притисак и упутио ме на преглед код професора др Жељка Миковића у ГАК Народни фронт. Тамо су ми урадили комплетне анализе и установили да су вредности креатинина 280, а урее 18. Тада је почела моја борба за живот бебе и за сопствени живот. Професор Миковић ме је послао на преглед код докторке Љубице Ђукановић на УКСЦ. Она ме је саветовала да прекинем трудноћу, али ја сам то одбила и вратила сам се са њеним извештајем професору Миковићу. На ГАК-у сам остала да одржавам трудноћу, која је била високоризична. У 36. недељи трудноће сам се породила и на свет је дошао мој здрав дечак, син Милош. Тог тренутка, ниво креатинина ми је био 450. Следећих пет година на контроле сам ишла у КСЦ код професора др Милана Радовића.
У јануару 2004. године пала сам у благу кому са вредностима креатинина 880 и урее 67. Тада крећу припреме за хемодијализу. У том тренутку молила сам се за трачак светлости на крају тунела. И стварно, појавила се нада да би могла да се уради предијализна трансплантација бубрега. Одлазим у центар за трансплантацију на уролошкој клиници, где ме на вратима дочекује професорка Радмила Благојевић, пријатног и милог лица, не знајући тада да ће постати моја друга мајка. Остајем на клиници, започиње борба – налази, снимања и припреме. Моји отац и мајка су се спремили да донирају бубрег. Након свих претрага и тестова, доктори се одлучују за моју мајку због крвне групе. Моја крвна група је АБ позитивна, мајчина је Б позитивна, а очева А негативна. И ту долази шок – трансплантације се не раде. Зашто? Министарство нема финансијска средства. Чекамо. Четири пара су спремна за трансплантацију, сви осим мене су на дијализи. И даље је трајала борба за живот и предијализну трансплантацију. У марту напокон почињу да се раде трансплантације, због чега сам била веома срећна. Нажалост, срећа није трајала дуго. Мени нису могли да је ураде, јер сам морала да урадим артерографију, коју нису смели да обаве због високе вредности креатинина (930). Након неког времена, успели су да ми спусте креатинин на 700 и обаве процедуру, која је прошла у најбољем реду. Трансплантација је обављена 11. маја 2004. године.
Почела сам нови живот као здрава особа. Уживам и живим пуним плућима са својом децом и супругом, захваљујући својој мајци. Све је било идеално, креатинин 86, уреа три-четири. Међутим, све је то трајало до 2012. године када су налази драстично скочили. Урађена је биопсија трансплантираног бубрега и налаз је показао да се вратила основна болест – ВУР. Исте године кренула сам у још једну неизвесну борбу за живот. 2012. године урађена ми је АВ фистула, што је био први знак да ћу ускоро морати да идем на хемодијализу. У октобру 2014. године први пут се сусрећем са апаратом за хемодијализу. У том тренутку нисам била свесна да ће ми овај апарат постати велики део живота. Први пут улазим у салу за хемодијализу, преплављује ме страх, неверица и одбијање. Први пут је било теже него што сам очекивала, али докторка Вишња Лезаић ме је држала за руку, тешила ме и говорила да ће све бити у реду.
Од тог дана па до данас, 11 година везана сам за апарат, живим, али као да не живим.
Супруг је одлучио још 2014. године да покуша да ми донира бубрег. Радили смо типизацију и отишли на ВМА код професора Бабића са надом да ћемо успети. Нажалост, није било поклапања. Ставили су ме на листу за кадаверичну трансплантацију. До данас нисам примила ниједан позив.
Чекам и даље, надајући се позиву, свесна ситуације у нашој земљи, где нема довољно донора. На основу свог искуства, могу рећи само једно – хемодијализа је преживљавање, док трансплантација даје живот. Ово је била моја прича. Борба и даље траје. Чекам свој најважнији позив у животу.
Донирање органа је тема о којој се мора више говорити, јер оно представља једину шансу за нови живот многим људима на хемодијализи. Један позив може променити судбину – може вратити особу из стања преживљавања у живот пун наде, снаге и могућности. Сваки донор није само неко ко дарује орган, већ неко ко поклања будућност, осмех, породици мајку, оцу сина, детету родитеља. У земљи у којој донора нема довољно свест о значају трансплантације може спасити многе животе. Зато је важно да се прича, да се подиже свест, јер само заједно можемо донети промене и дати наду онима који чекају свој најважнији позив у животу.
Приредила Данијела Давидов Кесар
