Колубарска битка, највећа коју је српска војска водила у Првом светском рату, почела је 1914. године на фронту широком око 200 километара од Београда до Гуче. Српска војска, после месец дана тешких борби, до ногу је потукла Пету и Шесту аустроугарску армију под командом генерала Оскара Поћорека.
Прва фаза сукоба и одбрана коте Човка
Српска врховна команда (СВК) очекивала је да ће набујале реке и мочварне обале помоћи у заустављању непријатеља, па је издала директиву да се кота Човка мора по сваку цену задржати.
Лоша процена Поћорека, који је веровао да су српске заштитнице слабо постављене, омогућила је српским трупама да зауставе непријатеља на неколико дана. Међутим, 20. новембра аустроугарска војска уводи нове снаге, што приморава И армију на повлачење.
Повлачење на Сувоборске положаје
У ноћи између 21. и 22. новембра српска I армија заузима нове положаје на гребену Сувобора. Упркос жилавом отпору, аустроугарске трупе 22. новембра излазе на линију фронта. Генерал Живојин Мишић одустаје од планираног противнапада због тешке ситуације у Маљенском одреду, што се показало као стратешки исправна одлука.
Тешки губици на левом и десном крилу
Након пораза Маљенског одреда 24. новембра, лево крило I армије повлачи се на линију Игриште-Бабина Глава-Подови. Непријатељске снаге заузимају кључне положаје, попут коте Човка, што доводи до повлачења и десног крила III армије.
Планирање контраофанзиве
Живојин Мишић 26. новембра процењује ситуацију као критичну и одлучује да задржи тренутне положаје још неколико дана како би обезбедио повлачење на нову линију западно од Горњег Милановца. Ово тактичко повлачење било је кључ за реорганизацију српске војске.
Због губитка кључних положаја, укључујући Конатице, Лазаревац и Маљен, Српска врховна команда одлучује да се повуче на нове положаје. Командно седиште премешта се из Београда у Крагујевац, док су јединице Обреновачког одреда и II армије ангажоване у покушају заустављања непријатељског напредовања.
Последице Колубарске битке
Колубарска битка имала је далекосежан значај. Аустроугарска није успела да уништи Краљевину Србију, што је Централне силе приморало да и током 1915. године воде борбе на три фронта. Српска победа одложила је улазак Бугарске у рат и допринела одлуци Италије да се придружи Антанти.
Генерал Живојин Мишић због бриљантног вођења операције унапређен је у чин војводе. Насупрот томе, Поћорек је смењен, а његово место преузео је фелдмаршал Аугуст фон Макензен.
Тактика која се изучава широм света
Колубарска битка ушла је у историју ратовања као пример војске која се, предвиђена за потпуни слом, реорганизовала, прешла у контраофанзиву и извојевала одлучујућу победу. Мишићева тактика прегруписавања I армије и концентрисаног удара на VI армију изучава се на војним академијама широм света.
Обе војске у Колубарској бици оперисале су без стратегијских резерви, ослањајући се на премештање снага унутар постојећих линија фронта, што додатно наглашава значај српске победе у овом сукобу.
