Највише се траже коприва, затим подубица, мајчина душица, кантарион и хајдучка трава: извоз у земље ЕУ велика су привредна шанса Србијe.
Сваке године фармацеути, лекари, технолози, али и људи из других професија долазе на падине Ртња и Озрена, на манифестацију „Свети Јован Биљобер”, како би уз водиче по неколико дана учили да препознају разне врсте самониклог лековитог биља. У јулу се тамо бира „Принцеза Биљарице”, праве се нови хербаријуми, одржава се Сајам лековитог биља и здраве хране уз најтежи, али и најатрактивнији део манифестације – успон на врх Ртња Шиљак, висок 1.560 метара.
Уз почетни капитал и стрпљење
Бављење лековитим биљем као послом доста је захвално, за почетак није потребно скоро никакво новчано улагање, али треба знања и стрпљења. Како је то својевремено за наш лист објаснио један од организатора „Биљобера” Небојша Станојевић, потребне су око три године да би се савладало „градиво” на терену и кренуло у производњу. Он је навео пример учесника из Кладова, који је после четири сезоне проведене на Ртњу и околини, почео да прави чајеве и тинктуре. Неко се задржи само на прикупљању и сушењу, а неко крене и у прераду која се много више исплати и доноси новца, али ју је теже започети због регистрације делатности и процедуре.
Неке фирме откупљују сушено биље, прерађују га, извозе или продају у својим апотекама у земљи. Оно што је важно за посао јесте да је фирма близу берача и на месту које је богато флором.
Сакупљање из природе највише је заступљено на Ртњу, Озрену, Сувој планини, Сврљишким планинама, Старој планини. Богата и еколошки чиста подручја Хомоља, део око Сврљига и Сокобање данас предњаче у овом бизнису, а вредни су помена и Пирот, Књажевац, тимочки и влашки крај и наравно Ртањ. Не треба заборавити ни делове Голије, Копаоника, западне Србије, Ваљевских планина. У Србији, у сезони, процењује се, има око пет хиљада берача лековитог и ароматичног биља, а с обзиром на то да су у посао укључени чланови породица, процењује се да тај број премашује 12.000.
Шта се највише тражи? Веровали или не, на првом месту је коприва, затим подубица, мајчина душица, кантарион и хајдучка трава, али и многе друге врсте.
Осим самониклог ваља споменути и плантажно лековито биље које се највише гаји у Војводини, где се налази четвртина укупних засејаних површина. Највеће плантаже су у селу Баваништу, на југу Баната.
– Последњих деценија и година, убрзано расте потражња за лековитим биљним сировинама и производима, посебно у земљама ЕУ, Америци и Канади. Србија је велики извозник сировина лековитог биља, али и увозник производа виших фаза прераде. Екстракција је у Србији недовољно афирмисана и потребна су улагања у ову област. Средства остварена од извоза екстраката и етарских уља далеко надмашују средства од извоза сувог биља. Процена је да се производња етарских уља, с обзиром на биолошки потенцијал, може удесетостручити, али је потребно инсталирати дестилерије у близини ресурса који су економски исплативи – истичу у Удружењу за биљну производњу Привредне коморе Србије.
Ове процене не чуде, јер данас лековито биље има широку примену у фармацеутској и козметичкој индустрији. Оно је често додатак прехрамбеним производима, састојак је у намирницама за бебе, децу и труднице, хране за старе, гојазне, дијабетичаре, срчане болеснике и особе с психичким сметњама.
Удруживањем до боље зараде
Србија се, ипак, још увек котира као извозник сировина, нарочито на европско тржиште, јер извозимо од 70 до 80 одсто сакупљеног и произведеног лековитог биља, а 20 до 30 процената се прерађује и пласира на домаће тржиште.
Највише се извози у ЕУ
У укупном извозу лековитог, ароматичног и зачинског биља у 2019. Србија највеће учешће постиже извозом у ЕУ земље, који износи 70 одсто укупног извоза (или 7,6 милиона евра), затим у земље ЦЕФТА региона са 28 процената укупног извоза (3 милиона евра) и у остале земље 2,8 одсто (232 хиљаде евра).