Збијена међу призренским уличицама, као и све у овом граду, налази се јединствена црква Богородица Љевишка.
Назив Љевишка вероватно потиче од речи лево, јер је овај део Призрена до доласка Турака у 15. веку био са леве стране Бистрице. Отуда Љевиш махала. Турци потом мењају ток Бистрице, па иако је црква сада с њене десне стране, опстао је назив Љевишка.
Чим се уђе у спољну припрату, па се погледа лево у врх зида, међу тешко оштећеним и искуцаним фрескама, разазнаје се и необичан низ писан здесна налево, како то иде на арапском: „Зеница ока мога, гнездо је лепоте твоје“.
Непосредно пред претварање цркве у џамију у 18. веку, један арапски путописац, очаран лепотом светиње, написао је овај стих персијског песника Хафиза из 14. века. Чини то схватајући да последњи пут гледа фреске, које су одмах потом прекречене. Тај стих и данас сведочи о лепоти наше светиње и после свега што је прошла.
А одозго, изнад улаза у унутрашњу припрату, гледа нас краљ Милутин. И то какав!? Силан и пркосан, на пурпурној подлози, на каквој беху само византијски цареви. И у царској одежди. Уз посебну поруку на старословенском.
Овако су се на фрескама сликали византијски цареви. Врло смело, али испунио је себи жељу да буде представљен као цар. У осталим задужбинама краља Милутина видимо насликаног као ктитора, како своју цркву предаје у руке Христу. У натпису поред истиче да је зет цара Андроника II Палеолога, чијом ћерком Симонидом се оженио 1299, као и да подиже ову цркву од „отснованија“ или ти од темеља.
Беше то 1307. Највећи задужбинар међу Србима сазида овај уникат на остацима византијске базилике из 10. века. Али и цркве коју подиже деда му Стефан Првовенчани као тробродну базилику и епископију, тада аутокефалне српске цркве.
Базилика из 13. века остала је без дрвеног крова, највероватније током рата с Бугарима, који су у другој половини 13. века освојили Призрен. Затекавши цркву свог деде, краљ Милутин је обнавља и чини петокуполни храм, додаје спољашњу припрату и двоспратни звоник с капелама с леве и десне стране.
Турци, који су град освојили још 1455, интересантно, Богородицу Љевишку три века нису дирали. Све до другог укидања Пећке патријаршије1766, кад светињу претварају у џамију.
Тада су фреске из 14. века излупали техником пиковања како би креч и малтер чврсто прионули на зид. Уклоњен је иконостас, а на звонику краља Милутина изграђен минарет. Звали су је Џума џамија, што на турском значи петак џамија, јер је била посвећена том важном дану за муслимане. И зато Призренци цркву зову Света Петка, а овдашњи Турци и даље Џума џамија.
Ни век није протекао откад је Србија у Првом балканском рату ослободила Стару Србију од Турака и светиња краља Милутина дочекала да са ње поново звоне звоне, а дошли су нови душмани.
Албански екстремисти 17. марта 2004. пале цркву, па и усред храма аутомобилске гуме, и тај црни дим уништава фреске. Разбијају часну трпезу, а тад је изгорео и иконостас из 1923. године.
Унеско 2006. Богородицу Љевишку уврштава на листу угрожене светске баштине. И финансира обнову цркве и делимичну рестаурацију фрескописа. А он је први пут обнављан педесетих година 20. века. Тада су фреске из 14. столећа, колико се успело, угледале светлост дана, после скоро три века под малтером. А откривен је и бисер над бисерима, фреска Богородице Љевишке из 13. века!
Нађена је зазидана и сакривена стубом у јужном броду цркве, подигнутим кад је краљ Милутин обнављао цркву. Како су додали пет купола, морали су да учврсте грађевину и са целе јужне стране изграђени су потпорни стубови. Заштитили су је слојем опеке. Ниједан запис не постоји о фресци, па је остала непозната све до 1951. И то је било као чудо Божје, дуже од шест векова зазидана и заборављена фреска, у слави Божјој откривена је у скоро савршеном стању, као да је јуче насликана. Зато се сматра заштитницом и храма и града Призрена.
Уникат је у српско- византијској уметности. Лепота Богородице приказана је на посебан начин и то је чини тако светом. Названа је на старогрчком Елеуса, што значи Милостива, а мали Христос, који јој је у крилу, Крмитељ је, то јест хранитељ. Представљен је као хранитељ призренски, онај који нас храни хлебом живота. Као што рече у јеванђељу: „Ја сам хлеб живота, ко од њега једе, неће умрети вавек.“
Богородица је очишћена и рестаурисана након погрома. Као и пола цркве. Унеско је све финансирао. Али, безмало пола светиње је и даље чађаво и црно. Још чека обнову. Али и свету говори шта је све преживела Богородица Љевишка. А она и даље усправно стоји…
