Европа се већ дуго мучи око Блиског истока. Одлука Ирске, Шпаније и Норвешке да признају палестинску државу више говори о унутрашњој политици тих земаља него било чему другом.
Очито је одлука три европске државе да предузму овај корак вредна пажње и имаће дипломатске последице, можда кроз притисак на савезнике да заузму чвршћи став према сукобу Израела и Хамаса.
Међутим, до сада никакав притисак, чак ни од САД, није имао велики утицај на размишљање премијера Бењамина Нетањахуа. Израел је одговорио опозивом амбасадора три земље, оптужујући их да су овом одлуком наградили терор.
Расправе о томе шта признање државности практично значи и колико је оно дугорочно корисно за палестинску ствар посве су ваљане. Али у стварности су улози прилично ниски за већину европских земаља када су у питању Израел и Палестинци.
У Ирској, Шпанији и Норвешкој бирачко тело подржава палестинску државу и мало је веројатно да ће одлука о признању имати икакве политичке последице. То није нужно случај у другим европским земљама. Иако дугорочно подупире мирно решење с две државе, Немачка је доследна у својој подршци Израелу. Исто као и Мађарска, Пољска, Уједињено Краљевство и други.
Војна подршка
Главна последица овога је војна потпора, што неизбежно поставља питања о саучесништву у рату против Хамаса, односно оружје које се користи за убијање цивила. Влада Уједињеног Краљевства тренутно је под притиском да објави правни став о томе је ли продаја оружја Израелу у супротности с међународним правом.
Али то су већином домаћи проблеми. Дуго су европске владе углавном сматрале Блиски исток, посебно Израел, нечим чиме се САД бави, делом и због америчких војних операција у регији.
Европске земље једноставно немају велики утицај на овом подручју. Блиски исток није у великој мери доминирао европским начином размишљања све док последице Арапског пролећа нису довеле до огромног прилива миграната у континенталну Европу. Осим практичних импликација, масовна миграција представљала је и безбедносни ризик јер су се терористичке скупине скривале међу избеглицама и проводиле злочине широм континента.
То не значи да Европљани нису марили за Блиски исток, посебно за палестинску ствар. Велики делови Ирске подржавају Палестину због властите историје окупације. Норвешка је посредовала у чувеном споразуму из Осла.
Европска унија је кроз историју слала огромне количине хуманитарне помоћи на палестинска подручја и подржавала рјешење у виду две државе.
Европска комисија овако је одговорила на вест од среде:
“Европска унија гаји дугогодишњу преданост визији независне и суверене државе Палестине, која живи раме уз раме с Израелом у миру и сигурности.”
Ово није координисани европски искорак. Норвешка није чланица ЕУ. А идеја да би свих 27 чланица било спремно ићи тако далеко као Ирска и Шпанија чини се крајње невероватном. Да, то би могло извршити притисак на веће играче да заузму став, али Европа не говори једним гласом и мало је вјеројатно да ће то учинити у скорије вријеме.
