Борисав Станковић рођен је на данашњи дан, 31. марта 1876. године у Врању. Био је српски приповедач, романсијер, драматичар и један од најзначајнијих писаца српског реализма. Његов отац Стојан је по занимању био обућар, а мајка Васка ћерка богатог врањанског трговца Ристе Грка. Имао је млађег брата Тимотија који је умро у другој години.
Отац му умире 1881. године, а мајка две године касније, тако да се од тада о њему старала Злата, његова баба по оцу. Баба Злата је потицала из старе угледне, али осиромашене врањанске породице и често му је причала о некадашњој слави чорбаџија. Кроз њене приче упознао је и заволео старо Врање. Зато се одлучио на писање о мотивима живота из таквог Врања.
Борисав Станковић је у књижевност увео темпераментне, несвакидашње и оригиналне женске ликове – Коштана, Софка, Аница, Нушка. Приказао је женску интиму, што је до тада била табу тема. Жене су посматране као супруге и мајке које обављају свакодневне дужности. Станковић не види жену као такву, него дочарава њену лепоту, приказује њену чежњу и осетљиву чулност. Пронашао је место за такво виђење жене у уметничкој прози и проговорио о жениним унутрашњим немирима и страстима.
Дучић о Станковићу
А овако је о његовом делу писао још један великан, Јован Дучић:
Књижевно дело Борисава Станковића, то једна велика трубадурска књига. То је пре свега дело једног истинског песника љубави и витеза срца. Нико се у његовим причама о старом Врању не поводи ни за чим другим него за лудилом срца и обешћу крви.
Његове су приче само баладе о чежњи за женом, чежњи од које пропада свет, и за коју нема лека. Све што постоји на земљи, стоји у служби љубави човека за жену, и то само младог човека за младу жену; и за њих двоје заљубљених служи оно што је у природи и лепо и страшно, и оно што је у самом човеку и добро и зло. Тако су човек и жена, према Станковићу, и данас, као сутрадан после хаоса, једини становници у врту божјем, са њиховом праисконском љубави, и са праисконским искушењем.
Зато прави и једини живот за овог писца, то је само младост и вечно обнављање љубави и за љубав. А пошто је тако љубав повод и разлог свега опстанка, човек и жена су и једини проблеми свемира: и то кроз љубав, која је једина њихова судбина и мисија.
