”Човјек није биће тренутка, пролазности, већ биће које је загледано и окренуто ка непролазности, ка вјечности. Дакле ка ономе постојању како каже она ријеч прасловенска – человек који стрши у висину. То је дакле човјек – биће са смислом које гледа у висину. Има један израз који каже изаћи из вијека а означава губљење оне основне одреднице човјековог смисла постојања. Ако човјек изађе из вијека, а вијек је овдје вјечност, вјековјечност, човјек губи смисао и постаје нешто друго. У двије и по деценије 21. вијека и читав 20. вијек активно се спроводи идеолошко, вриједносно, религиозно реструктуирање човјека и друштва. Прво, одбацивањем традиционалних вриједности, екстремни индивидуализам, конзумеризам, све смо то кроз читав 20. вијек видјели, али оно што смо у задње двије и по деценије 21. вијека видјели је нешто ново. То је она тзв. дистрибуисана индивидуалност, дакле од експеримената са сопственом сексусалношћу, слободне љубави, до одбацивања полног идентитета, подстицање ЛГБТ експеримената, све до апсолутне асексуалности и дигиталне свијести, а то је овај живот виртуалне стварности који тек долази”, казао је о. Борис на Дијалошкој трибини “Пол, род, идентитет”.
Анализирајући проблем кроз онтолошко-онтичку призму, он увиђа да се овим Нацртом закона доводи у питање сам концепт заједнице у којем у којем су полне разлике ”конституисале повијест постојања“.
”И то је, да вас подсјетим, мене барем кад сам о овоме размишљао подсјетило на оне Његошеве стихове: све се човјек брука са човјеком/гледа мајмун себе у зрцало. А огледање себе у зрцалу или огледалу је заправо једно биолошко самозатварање из кога нема излаза. То је она наша веза са анималним, тјелесност без душевног је антрополошки ћорсокак, јер је човјек синтетичко биће, гдје душа без тијела не може да дјелује ни постоји и обрнуто. Полне одреднице о којима је овдје говор, мушко и женско, које се овим Нацртом закона о правном препознавању родног идентитета на основу самоодређења проблематизују и релативизују, нијесу само биолошки појмови који се могу деконструисати и конструисати, већ су они и онтолошко-онтичке одреднице. Замјена нечег природног и биолошког као што је пол, са конструктом као што је род, доводи у питање концепт заједнице, концепт који је грађен вјековима од почетка, у коме су полне разлике конституисале саму повијест постојања.”
Он сматра да је свака радикална биологизација полних разлика заправо културни и цивилизацијски удар.
”То није само рушење културних парадигми, већ рушење једног свијета или крај једнога свијета, пазите. А то је последица несреће нашег доба, доба тихог губљења светости или једне духовне ураниловке – да свако о свему може говорити и да су све вриједности једнаке. Дакле, будућност може приближити људе, али их прије свега приближава њиховој дубљој природи која је на основу ове полне разноликости се кроз природну еволуцију наметала, 1000 година остајала у свијест људи. Пол је биолошка категорија, заснована на репродуктивним, анатомским, генетским карактеристикама и она служи не само да се опишу ови анатомски, хромозомски, хормонални, ћелијски – основни биолошки феномени, већ и психолошки, социјални, правни и многи други. Дакле пол се не може замијенити родом, исто што се личност која се огледа у огледалу не може замијенити са ликом који се одражава у огледалу, јер је само једна личност, само је једна стварност – онај који се гледа, а не оно што гледа. Једна од основних претпоставки разумијевања структуре знања је став о постојању реалног свијета, независно од свијести која га сазнаје. Свијет или природа је оно што јесте и биће то што јесте, без обзира како се одвијају процеси његовог сазнавања. Постоји само једно истинито знање свијета, односно истина природе која лежи у самој природи, и хвала Богу да је тако, али овдје имамо једну опасност да релативизацијом саме природе, дакле онога што је биолошко, што је аутентично, што је природно, релативизује се и доводи у питање, барем из хришћанске перспективе, и сам Творац , Бог.”
Професор Брајовић сматра да су овакви закони заправо трансхуманистички пројекти, са изразитом амбицијом трансхуманиста да цјелокупна популација учествује у њима. По његовом мишљењу етички и религиозни ставови су једина брана потпуној трансформацији човјека.
”Ми смо последња два вијека покушали да замијенимо Бога. Прво са сликом Бога, па ајде кад је то исцрпљено слику Бога смо замијенили са човјеком, па кад је и то исцрпљено, човјека смо замијенили са сликом човјека, па кад је и то задње двије деценије истрошено, замијењујемо га само са сликом, али сликом чега? Дакле, социјални, етички, политички инжињеринг којем присуствујемо, посебно у задње три деценије, јер се толико вријеме и догађаји убрзавају, открива да овакви и слични нацрти Закона (он неће бити последњи) су заправо трансхуманистички пројекти и протоколи. Јер постулати, пазите, није постхуманизам, него трансхуманизам, ти постулати постају све агресивнији, све инперативнији и алармантнији. Ако пратите анализу појмова, идеја, изјава, терминологије и метода којим се служе на нивоу политичком, а то је трансатлантизам, на нивоу егзистенцијалном то је трансхуманизам, открива једну двоструку верзију.
Постоји једна група трансхуманиста који намећу и спроводе ове законе и постоји остала популација над којим се ови закони спроводе. Амбиције трансхуманиста су такве да пуна реализација захтијева учешће и укључивање цјелокупне популације без остатка, гдје трансформација подразумијева не само трансформацију тијела, то би овај закон требао да донесе, већ и психе и свијести, посебно инсистирајући на симбиози некомпатибилних стварности – система, што ћемо у следећој итерацији видјети, човјека и машине, човјека и животиње итд. Иза прелијепог постера демократије и људских права крије се сасвим специфичан програм којим планирају не само глобалну трансформацију, хибридизацију и мутацију човјека, већ и његов могући нестанак. Једина ствар која спречава потпуну глобалну трансформацију човјека, његове физиолошке, менталне, духовне компоненте јесу етички и религиозни ставови и ту је важна улога Цркве.”
Он даље упућује на то да је за човјека најважније огледање у другом, а да овај Нацрт закона удара управо на то најважније. Скреће пажњу и на то да јавна расправа о овом Нацрту закона није одржана, ради избјегавања суочавања са аргументима црквених заједница.
”Ми људи из Цркве треба да знамо да није само суштина да идемо у цркву и да ми се спашавамо, него да је једна од наших главних мисија у животу, то су очинске, мајчинске, и да својој дјеци пренесемо оно у шта ми вјерујемо. Дакле, тај континуитет чини нешто суштинско и одређујуће за нас, а то је ово огледање у другоме. Огледање у другоме је најважније. Овај концепт који се уводи, а то можете да испратите у извјештајима на сајту Савјета Европе (да видите какве су борбе у питању), неке земље показују жилав отпор, као Албанија која је резултно одбила да уопште разматра овакав закон, а вјероватно ће јој заврнути руку и тако присилити. Наши су одмах пристали, наравно. Оно што је отац Гојко рекао да су избјегли јавну расправу и стварно су је избјегли, та расправа није постојала, то је лаж, а они су избјегли расправу да се не би суочили са аргументима које имају црквене заједнице.”
Наводећи примјер британске списатељице Džej Kej Rouling, ауторке серијала о Хари Потеру, ”једне од најпраћенијих личности културе” која је након што је јавно довела у питање ”брисање концепта полова” и устврдила да се тиме уништава и феминистичка култура, добила на стотине пријетњи смрћу од транс активиста, отац Борис се запитао да ли овај концепт своди жену на ”нејасну идеју”?
”Али ја ћу овдје да кажем да овај закон деконструише и сам појам феминизма. Зашто? Јер, ако не постоји конкретна дефиниција жене, шта је онда женско право? Ако жена није нека ствар тјелесна, материјална, већ само нејасна идеја, чему онда насилни разлози да су трансжене буквално жене, ако већ оно женско или жена као полна категорија не постоји, како су онда оне жене па биле и трансжене? Шта то значи? Шта је жена и зашто је важно да трансжене прихватамо као жене, нарочито ако тога нема, ако нема појма жене? Дакле, како то прихватамо и како то побољшава живот мушке особе да буде прихваћена као жена?”
Он даље упознаје са значењем натписа NO TRF који се може видјели на скуповима ЛГБТ организација.
”То је заправо ознака којом се особе феминисткиње које сматрају да је жена женско и које се залажу за женска права називају трансекслузивне радикалне феминисткиње. Јер кад некоме дате ознаку радикално, ви га стављате на неку десницу, стигматизујете га, искључите из разговора и он ту стоји. Дакле, она је TRF, a то је особа која се залаже за права жена, али не за права промјене пола.”
Пита се на кога је усмјерен овај закон?
”Не на оне који већ постоје. То су 3-4 особе. Колико је то у неком европском просјеку 1,5-2% популације, ако и толико, то је питање. Džej Kej Rouling је пронашла да се у првих десет година када је читава та процедура око промјене пола кренула, да су 90% били мушкарци који су хтјели да промијене пол, али уз TWITTER, REDDIT, INSTAGRAM, YOUTUBE пазите, 4.400 пута се повећао број дјевојчица у односу на мушкарце које желе да промијене пол, у Великој Британији. И она је пронашла и ту је највећи напад, да су већина тих дјевојчица биле са аутизмом. Пронашли су да се контекст ствара, и то је тај ехо кабине, да су већина оних који су дјевојчицама мијењали пол, долазили из истих група.”
Сматра да је један од главних проблема помирење непомирљивог, односно конфликт либидозног и друштвеног, те да такви конфликти унутар бића човјековог рађају дјелимичне људе.
”Не постоји ни једна више институција ни у Европи која може на прави начин да се супротстави једном друштвеном инжињерингу, који се код нас неће завршити на овоме нацрту, јер не сумњајте да Влада неће ни расправљати о овоме, него ће усвојити. И то је велики проблем, велики проблем и за нас Цркву. Увешћу један неологизам из архитектуре – компартментализација. Шта значи то? То сам примијетио кад су биле наше литије. Да је у њима било људи који су директно писали закон против Цркве. Били су у СДП-у, ДПС-у, СД-у. Компартментализација значи кад ви направите зграду па ако се та зграда уруши на једну страну, да барем остане структура, а то значи да су људи живјели одвојене животе. Дакле, да су могли да иду у Цркву и да су могли да раде против Цркве. Да су могли да имају љубавницу, а у исто вријеме да воле своју жену. Да је либидозно друштвено расцијепљено. То је проблем. Јер проблем је да човјек постане потпуни човјек, не дјелимични човјек. И ови људи су дјелимични. Rouling је доказала да има пуно људи који су се враћали првобитном полу”.
Скреће пажњу на то да је живот светиња, подсјећајући на недавне литије.
”Од нас се тражи да донесемо одлуку. Живот је у одлучивању. То колега Крцуновић и ја говоримо студентима. Философија је заправо критика. Зато Кант каже критика чистог ума. Човјек је критичко биће. То значи у одлучивању, у моралном и сваком другом. Морамо некад да се супротставимо, као што смо се ми литијама супротставили – НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ. Није случајно то изашло, и ово је светиња – светиња живота који нам је Бог дао преко мушког и женског. Ту морамо да се потрудимо. Ово је један начин, ови разговори, али није довољно.”
На крају закључује да и Црква може више да уради по овом питању.
”Морамо бити цјеловити људи. Кад уђете у Цркву не можете на кашикицу да узимате. Или живите живот као вјерујући човјек, кад пређете онај праг цркве да то вјеровање понесете својим кућама, према вашим женама, према дјеци, према другима, иначе бојим се да ћемо сви заједно на неком броду пропасти”, закључује свештеник др Борис Брајовић у свом учешћу на Трибини „Пол, род, идентитет“, одржаној 26. марта 2024. године у Парохијском дому Цркве Светог Ђорђа под Горицом.
