Браћа Вајагић, са својим оцем, родом са Суве Међе у Босанској Крајини, отишли су, почетком 20. века, у потрази за бољим животом, у Сједињене америчке државе и настанили се у близини Чикага, у месту Гери, држава Индијана (Gary, IN).
После напада Аустроугарске на Краљевину Србију 1914. године, као и већина српских исељеника, постају активни у прикупљању новчане и материјалне помоћи и са великом пажњом прате дешавања на европском ратишту.
Када је Српска народна одбрана из Чикага, на челу са нашим прослављеним научником Михајлом Пупином, почела по Америци да организује добровољце за одлазак на Солунски фронт, на једном од зборова деветорица браће Вајагић из града Герија у Индијани се пријаваљују у добровољце српске војске.
Том приликом настаје ова антологијска слика полагања заклетве пред свештеником у Цркви Светог Саве у граду Герију који им даје благослов пред полазак у одбрану отаџбине.
На слици видите браћу Вајагиће: Лука (1877-1970), Ристо (1878-1936), Михајло (1882-1960), Марко (1885-1961), Симо (1889-1923), Симо Војкан (Вајкана) (1889-1932), Јово (1893 -1923), Ђуро (1896-1941) и Стеван (1895-1980).
Браћа Вајагић су били распоређени у 7. пешадијски пук „Краљ Петар“ Дунавске дивизије и учествовали су у свим биткама на Солунском фронту. У борбама су показали велику храброст, а брат Ристо је за свој подвиг заробљавања бугарског војника одликован Карађорђевом звездом.
Сви Вајагићи су преживели Први светски рат. Само је један, Михајло, био тешко рањен у ногу и остао инвалид до краја живота.
Као свим српским ратницима, држава је Вајагићима дала земљу, осам јутара у Бачком Темерину и Старом Ђурђеву, али и у селима Мајковац и Ада у срезу Вировитица у Славонији, као и у селу Лаћарак у Срему.
Последњи је умро брат Стеван, који је живео све до 1980. године, а животни век је провео у Лаћарку.
Док свако место у Србији носи име аустроугарског каплара Тита, данас ниједна улица или трг не носи име славне браће Вајагића, како у Србији, тако и у Републици Српској.
