Колико год да познајемо нашу историју, свако се изнова одушеви новом славном страницом наше прошлости коју смо затрпали у колективној свијести, али која живи у нашој савјести. Наша историја није ништа друго него историјско путовање између клања и орања, како је то говорио наш велики историчар Милорад Екмечић. Да бисмо преживјели та клања и те голготе, била је потребна идеја вјечности, идеја из које је овај народ васкрсавао.
Барјак народне вјере, али и идеали поштења, вриједности и поноса, стварали су инат који је био иницијална каписла у смутним временима, од логорашких до времена транзиције. Сагледати потпуно све сфере друштва могуће је само из народно-православног становишта. Из вјечне дилеме бити осветник или бити оклеветан. Наш народ је говорио: „Ко се не освети, тај се не посвети.“
Колико год да је праштање срж вјере, ипак је кроз историју освета била превенција нових и стравичних страдања. Народу који је сваки педаљ своје земље посветио крвљу својих мученика, молитва изнад јама и логора постала је упозорење. Свети Василије Велики је говорио да постоје двије врсте зла: зло по природи и зло по осјећају.
Прво зло јест када чините зло зарад самог зла. Исконско зло, мазохистичко које опија. То је оно што чине људи да би се и демони постидјели (види под НДХ). Друго зло јест зло по осјећају, када човјек чини зло да би спријечио веће зло. Као што хирург одсјече прст који је обузела гангрена да би спријечио веће зло. Тада се, колоквијално речено, чини зло зарад добра.
Опет, кључни фактор у свему је човјек. Антрополошки јаз између онтолошког смисла постојања и жеље за правдом ствара дискретне хероје – људе који поштују ријеч, људе које ријеч обавезује. Њихова дјела свједоче да се не мире са злом, већ доводе идеале који вјечно постоје у нашем моменту цивилизације. Људи који су све изгубили да би стекли недостижни идеал праведности, када је право занемило.
Поетска правда и витешки чин тада стоје изнад клевете, наспрам похоте, гордости, грамзивости и свих симптома клевете. „Ко прикрива мржњу, усне су му лажљиве, а ко шири клевету, безуман је“ – каже Свето писмо.
Превише је оклеветаних, превише је клеветника да би друштво остало равнодушно. Људи којима су животи уништени, људи који су се „снашли“, постају општи мотив који постоји како данас око нас, тако и у сваком социолошком раслојавању и свим тектонским промјенама. Испричати и њихову причу постаје занат који само искусан приповједач може објаснити. Само такав писац улази у историју, јер популаризује историју. Свјестан је Косовског завјета, и као његов војвода из приче, зато и заслужује своје мјесто у плејади великана. Приче о великанима нису само приче о људима, већ и о временима која су их обликовала. То су хорови историје, епски записи што пјевају о тренуцима када обичан живот постане легенда, а човјек симбол који траје докле траје и сама свијест о правди. Тај симбол је извор снаге што се изнова јавља, као кандило које гори у најмрачнијим ноћима, када народ стоји на раскршћу између памћења и заборава.
Свака голгота, сваки страдалнички пут, није само трагедија. У њој живи светионик, опомена, варница која освјетљава вјечну борбу добра и зла. Наш народ је увијек знао: величина жртве не мјери се бројем изгубљених, већ њеним смислом. Смислом који лежи у опстајању, у чувању коријена који чека прољеће, чак и кад све изгледа као ледена пустиња.
Док су други народи ране своје историје скривали и забораву препуштали, наш народ их је објелодањивао. О њима је пјевао, споменике им подизао, молио се изнад јама и остатака сломљених живота. Само народ који памти може имати будућност. И зато су у кости наших предака уткане и крв и мјесечина, и бол и понос. Над њима, као звијезда што свијетли изнад таме, стоји молитва. Не молитва освете из пакости, већ правда која долази из вјечности.
Правда је тај барјак који носимо. Она није само терет прошлости; она је компас за будућност. Кад год заборав покуша закуцати на наша врата, сјећање се буди. Буде га гласови предака, опомене и ријечи, и оно постаје најчвршћи темељ за нараштаје који долазе.
Ти будући нараштаји неће бити само крвни насљедници. Они ће бити носиоци аманета – оних истих идеала које су нам оставили људи што су својим ријечима и дјелима обликовали нашу судбину.
А писац који се данас усуђује да о тим великанима приповиједа, не носи мали терет. На њему је да сачува жар који му је предан. Та ватра не смије угаснути, не само у књигама, већ и у срцима оних који ће те књиге читати. Јер једино тако истина може наставити да свијетли, као путоказ новим херојима који ће тек доћи.
Свака ријеч, свака мисао коју Славиша обликује, један је бриљант у великом мозаику народног памћења. Зато његово перо није само алат. То је уједно мач и свијећа. Од њега зависи хоће ли та свијећа горјети довољно јако да обасја пут онима који ће насљеђивати идеале. Јер свако вријеме има своје великане, али само народ који их препознаје и слави, може остати вјечан.
Док читамо и пишемо, док памтимо и вјерујемо, слава наших предака остаје жива. А та слава није само прошлост – она је свјетионик, путоказ који нас води ка добру, истини и правди. Увек је тако било, и увијек ће бити, јер то је завјет који не можемо, нити смијемо, изневјерити.
Не може се писати овако аутентично о славним прецима ако се нема не само њихова крв, него и њихов карактер. Писац који је фасциниран Војом Танкосићем, и успије да га сликовито помене, да га дочара јасно, прво га је оживио у себи и својој души. Велики људи само могу корачати стазама великих људи, јер малодушни су сами себи тијесни. Великани пишу о великанима.
Наше је да уживамо док имамо прилику читати велике ствари од великих људи, о великим дјелима.
Небојша Лазић, теолог
