Поред редовних проблема са равним табанима, кривом кичмом и видом, лекаре брину и то што деца имају проблеме са говором, гојазна су и имају целулит.
С друге стране, и учитељи и наставници су затечени оним што затичу код ученика када уђу у фискултурне сале, пише Блиц.
Физичко васпитање некада је било омиљен предмет школараца, а данас многи од њих не би могли да ураде ни пола оних вежби које су на часу физичког радили њихови родитељи пре 30, 40 година.
Некада су дечји дани подразумевали свакодневно трчање, пентрање по дрвећу, играње жмурке… Сваким скоком преко ограде, реке, стене, дете је одмеравало ширину коју је требало прескочити, било је потребно константно размишљати и држати равнотежу. Но, деца не умеју да се попну на дрво, ухвате лопту.
„Мислим да данас преко 80 одсто ученика четвртог разреда, а о томе постоје и истраживања, не може да се попне на дрво. У средњој школи има ученика који не знају да ураде колут унапред или колут уназад. Бацање и хватање лопте се раде у предшколском и у првом циклусу основног образовања и васпитања, а ми, нажалост, имамо децу која се плаше лопте, не умеју да баце лопту како треба, не могу да погоде циљ, бандеру, дрво, неку мету“, изјавио је за „Блиц“ др Мирослав Марковић, председник Српског савеза професора физичког васпитања и спорта.
Како додаје, много тога деца данас не могу, а када се погледају њихове способности као што су трчање и пливање, много мање могу да претрче него што су могли ученици раније.
„Трагедија је да се мање од 15 одсто деце бави спортом у Србији, а оних 85 се само системски среће са вежбањем на часовима физичког“, указао је Марковић..
Телефони заменили играње напољу
Однос према физичком васпитању је другачији, зависи од образовних политика и самог друштва. Другачија су деца данас и другачији је напредак технологије. Деца се данас све мање играју напољу, све више користе друштвене мреже и мобилне телефоне, тако да самим тим њихове физичке способности су лошије него што су биле код ученика пре 30, 40 година, сматра др Марковић.
„Наставници су такође били другачији, друштво је више улагало у физичко васпитање, јер је оно било неопходно у доба социјализма, јер је било повезано и са војском, полицијом и са одбрамбеном способношћу народа“, каже Марковић.
Однос између наставника и ученика је раније такође био другачији. Како објашњава, наставници су некада имали много већу слободу у самом односу према ученицима.
„Данас многи наставници избегавају да раде са децом гимнастику и рецимо прескок преко козлића зато што он изискује и физички контакт са учеником или ученицом, и то може да се протумачи на различите начине“, казао је он.
Управо је о томе недавно говорио и Милош Адемовић, дипломирани нутрициониста и спортски тренер који је неко време радио и као професор физичке културе на замени у једној основној школи. Како је испричао, добио је списак од директорке чијој деци смем да асистира док прескачу козлић, а чијој не, јер ту има физичког контакта.
„Уз доброг наставника могу и данашња деца то да науче, али проблем је што смо раније имали наставнике и у нижим разредима, па су деца те предвежбе за прескок, неке сложеније моторичке елементе могла да савладају у нижим разредима, када и јесу ти сензитивни периоди развоја код деце и када се код њих развијају моторичке способности, а утицај вежбе на њихов развитак је велики“, сматра он.
Проблем: Физичко деци не држе наставници, него учитељи
Постоји још један проблем, а то је, како каже Марковић, што сада физичко васпитање нижим разредима не држе наставници физичког.
„Физичко основцима држе учитељи који, неки мање, неки више, успешно раде са децом. Зато сва струка налаже, а и Европска унија иде ка томе, да наставници физичког васпитања већ од вртића почну да раде са децом“, рекао је др Марковић.
Такође, као још један од проблема, а и грешака које чине родитељи јесте то што из разних разлога ослобађају децу физичког васпитања.
„Не схватају да је то злочин према том детету. Тај исти средњошколац који не вежба, после годину, две ће плаћати неке фитнес центре и ко зна ко ће радити са њима. Деца се упропашћавају у теретани и на неким тренинзима, пуцају им леђа, укрштају им се лигаменти, то раније није било могуће“, прича др Марковић.
Родитељи ослобађају децу од физичког васпитања
Да је велики проблем ослобађање од физичког сматра и професор физичког васпитања у Основној школи „Ђорђе Натошевић“ из Новог Сада Бранислав Тешић.
„A немам моћ да никога приморам да ради физичко. Родитељи оду код лекара и траже да децу ослободе физичког“, рекао је раније за „Блиц“ Тешић.
Овај професор своје ученике једном приликом ставио је на тест – пењање уз конопац. Том приликом схватио је да је ситуација алармантна, будући да је само неколицина деце могла да уради ову вежбу.
„У моје време у читавој генерацији двоје-троје ученика није могло да се попне уз конопац. Сада имамо ситуацију да од целе генерације од око 110 ученика имамо само два дечака који то могу да ураде и то само зато што ван школе тренирају џудо. Нико други не може. Као што нико не може да у успону пређе преко разбоја, што је пре било незамисливо. Не знају ни на дрво да се попну“, прича проф. Тешић.
