Прича о првом позоришту почела је у Крагујевцу, престоници Кнежевине Србије од 1818. до 1840. године. Кнез Милош је основао прве грађанске институције, а међу њима, заједно с Јоакимом Вујићем, и прво позориште – Књажевско-српски театар.
Покровитељи првих позоришта
Кнез Милош и кнез Михаило, владари из династије Обреновић, покровитељи су и оснивачи првих позоришта у Србији 19. века. За њих је то био симбол личног и националног престижа и институција чији су значај добро разумели.
Причу о позоришту започео је кнез Милош у својој престоници Крагујевцу оснивањем Књажевско-српског театра (1835–1836), првог (дворског) позориштa у Кнежевини Србији.
Изложба у Музеју позоришне уметности Србије
Репрезентативна поставка „Династија Обреновић и позориште: између славе и трагедије”, на којој је студиозно истрајавала ауторка Биљана Остојић, виша кустоскиња, а која је управо утемељена у Музеју позоришне уметности Србије, подсећа на историјски период особен по много чему у бурној прошлости нашег поднебља. И на нераскидиву везу династије Обреновић и позоришта.
Кратак век Књажевско-српског театра
Изложба „Династија Обреновић и позориште” посвећена је разнородним везама владарске породице Обреновић и српског позоришта. С једне стране, кнез Милош и кнез Михаило су у 19. веку били покровитељи и оснивачи првих позоришта у Кнежевини. Кнез Милош је по одвајању Србије из Османског царства основао прве грађанске институције.
Поред осталог, омогућио је Јоакиму Вујићу покретање Књажевско-српског театра у Крагујевцу. Рад театра био је краткотрајан (почетком 1835. и поново почетком 1836), представе су изводили дилентанти, а позориште је имало карактер „дворског”, јер су публику чинили кнез са својом свитом и понеки Крагујевчани које би кнез позвао.
Београд постаје престоница позоришног живота
Ускоро Београд постаје престоница, па се напори за оснивање позоришта и успостављање његове континуиране делатности преносе у главни град.
Од 1841. до 1868. позоришни живот је више пута почињао и прекидао се: на импровизованим сценама у царинарници, угоститељским објектима, пивари, купалишту, наступале су аматерске и професионалне трупе. Сада су то народна позоришта, публику чине грађани чија жеља за сталним позориштем непрекидно расте.
Везе династије Обреновић и позоришта
– Везе владарске породице и театра видљиве су и у драмској и позоришној уметности, где су представљани као слављени или трагични јунаци. Прича о првом позоришту почела је у Крагујевцу, престоници Кнежевине Србије од 1818. до 1840.
Кнез Милош, вођа Другог српског устанка, основао је прве грађанске институције, а међу њима, заједно с Јоакимом Вујићем, и прво позориште – Књажевско-српски театар. Као покровитељ подухвата, а по угледу на друге театре при двору, желео је позориште које ће превасходно радити у свечарским тренуцима, као што су Сретењска скупштина, приспеће топова из Цариграда, његове личне прославе – каже Биљана Остојић и додаје да је кнезу било важно да забави себе и одабрану публику: „Вазда волео да му се свира и пева.” Позориште је радило од 1835. до 1836.
За седам представа постоје поуздани датуми премијера, о чему сведочи писање „Новина србских”. Иако је театар кратко трајао и извођења била на дилентантском нивоу, био је то важан датум у историји позоришта, основаног по одлуци владара као прво придворно (државно) позориште са сопственом сценом, директором, особљем, оркестром, хором, глумцима аматерима и представама.
Обреновићи, јунаци драмских комада
Време владавине кнеза Михаила од 1860. до 1868. историчари оцењују као буђење националног и културног полета. Страст с којом је ушао у остварење великог државног пројекта, изградњу и оснивање Народног позоришта последица је његове жеље да Србија има европску институцију, која ће представљати њену културу и бити потврда националног идентитета.
Изградња Народног позоришта
Гостовање Српског народног позоришта 1867. убрзало је његову одлуку. Половином јануара 1868. почеле су припреме за изградњу здања на Стамбол-капији. Кнез Михаило је био спреман да позориште подигне о свом трошку.
После другог гостовања Српског народног позоришта (од септембра 1867. до средине јануара 1868), после представе 5. новембра, у разговору са Јованом Ђорђевићем, управником гостујуће трупе, кнез Михаило изговара судбоносне речи: „Сазидаћемо ми вама театар за себе, па ћете бити сасвим задовољни.”
У том смислу, он за изградњу сталног позоришног здања уступа плац код некадашње Стамбол-капије, а за управника позива искусног Ђорђевића, који већ током лета 1868. формира ансамбл и у јесен почиње прва сезона Народног позоришта у Београду, у гостионици „Енглеска краљица”.
Споменица у камен темељац Народног позоришта
Прву позоришну зграду кнез није дочекао: после атентата у Топчидеру (26. маја 1868), Намесништво, Позоришни одбор и нови управник настављају припреме за градњу и 18. августа 1868. малолетни кнез Милан Обреновић је свечано положио Споменицу у камен темељац Народног позоришта.
На опште одушевљење, зграда је свечано отворена већ 30. октобра 1869. представом „Посмртна слава кнеза Михаила” по комаду Ђорђа Малетића. С друге стране, чланови династије Обреновић се често јављају као јунаци драмских комада и позоришних представа.
Мајски преврат као тема уметничких дела
Актуелна поставка „Династија Обреновић и позориште” обрађује широки дијапазон историјских момената у којима су припадници династије Обреновић представљени у драмској и позоришној уметности. Један од најзначајнијих историјских догађаја, који је инспирисао бројне уметничке радове, јесте Мајски преврат 1903. године.
Трагичан крај краља Александра Обреновића и краљице Драге приказан је у неколико представа и драмских комада који су трагедију Обреновића претворили у симболичну тему која је инспирисала уметнике широм региона.
Трагичан крај династије Обреновић
Трагичан догађај Мајског преврата 1903. године означио је крај владавине династије Обреновић и почетак нове ере у политичком животу Србије.
Овај догађај је дубоко утицао на културни и позоришни живот, а судбина Обреновића постала је симбол националне трагедије, која је неретко извођена на позоришним сценама. Обреновићи су, као владари и драмски јунаци, оставили дубок траг у историји српског позоришта, а изложба у Музеју позоришне уметности Србије посебно истиче њихов утицај на развој ове важне институције.