Да ли је могуће да машина декодира наше мисли у реалном времену? Најновија истраживања указују на то да граница између човека и технологије постаје све мутнија.
Један од занимљивијих пројеката долази из компаније „Мета“, која је развила систем способан да „чита” мисли путем неинвазивне мождане капе. Овај истраживачки подухват, вредан два милиона долара, користи напредне неуротехнологије како би претворио сигнале из мозга у текст.
Да ли је могуће да машина декодира наше мисли у реалном времену? Најновија истраживања указују на то да граница између човека и технологије постаје све мутнија.
Један од занимљивијих пројеката долази из компаније „Мета“, која је развила систем способан да „чита” мисли путем неинвазивне мождане капе. Овај истраживачки подухват, вредан два милиона долара, користи напредне неуротехнологије како би претворио сигнале из мозга у текст.
Основу овог система чини магнетна капа која снима магнетоенцефалографске сигнале (МЕГ). Ова технологија омогућава мерење слабих магнетних поља која настају због електричне активности мозга. МЕГ сигнали пружају драгоцене информације о неуронској активности и временској секвенци, што омогућава прецизно декодирање мисли, пише немачки лист Фокус.
Према извештајима из студије, ови МЕГ сигнали се обрађују у реалном времену у „дубокој неуронској мрежи”. „Неуронска мрежа је вештачко креирани систем који опонаша људски мозак, учи путем препознавања образаца у подацима и доноси предвиђања на основу њих”, објашњава проф. др Анабел Тернес, стручњак за дигиталну трансформацију.
Ове мреже се одавно користе у препознавању говора и анализи слика, али њихова примена у декодирању мисли представља револуционарни искорак. Или ризични напредак?
Машина чита мисли са тачношћу од 90 одсто
Почетни тестови показали су изузетне резултате. Систем је успео да декодира мисли са тачношћу до 90 процената, при чему је просечно време одзива било мање од једне секунде. Овај напредак може имати далекосежне последице не само у науци, већ и у свакодневном животу, нарочито за особе са језичким или моторичким оштећењима.
Технологија препознавања слова из мисли
Жан-Реми Кинг, истраживач у Мети, потврдио је, такође, импресивне резултате овог система.
„У 80 одсто случајева, систем може тачно да одреди које слово особа замишља”, истакао је Кинг. Овај високи ниво прецизности постигнут је анализом карактеристичних образаца у мозгу приликом формирања мисли о одређеним словима.
Будућност ове технологије отвара врата неинвазивним интерфејсима мозак-рачунар, кажу стручњаци.
У теорији, особе са потешкоћама у кретању ову технологију би могле да користе за комуникацију само путем мисли, што би драматично побољшало квалитет њиховог живота.
Одустајање од имплантације електрода у мозак
Мета је у почетку планирала развој система који би омогућио корисницима да куцају мисли директним интерфејсом мозак-рачунар (BCI). Овај амбициозни пројекат подразумевао је имплантацију електрода у мозак како би се пратиле мисли и претварале у дигиталне команде.
Међутим, компанија је од овог плана одустала из више разлога. Пре свега, технологија још увек није довољно поуздана за практичну примену, а постојали су и озбиљни етички проблеми везани за инвазивне методе.
Уместо тога, Мета се окренула неинвазивним методама које пружају сличне резултате без хируршке интервенције.
Ова промена правца осигурава виши ниво безбедности и већу прихваћеност технологије у друштву.
Предности
Људи са физичким оштећењима могли би се много лакше интегрисати у дигитални свет, користећи мисли за комуникацију и рад.
Овакви интерфејси могли би да помогну у лечењу неуролошких болести, попут Алцхајмерове или Паркинсонове болести, као и да пруже нове методе персонализоване терапије.
Брза трансформација мисли у текст или команде могла би драматично да унапреди ефикасност рада, елиминише потребу за физичким уносом података и поједностави комуникацију.
Опасности
Системи који декодирају мисли отварају нова питања о приватности и безбедности података, као и о могућностима злоупотребе.
Даље, ако би такви системи могли не само да читају, већ и да утичу на мисли корисника, могло би доћи до озбиљних етичких дилема и манипулација мислима.
Доступност ових технологија могла би да буде ограничена на богате и технолошки развијене земље, што би додатно продубило јаз између различитих слојева друштва.
„Кључно питање није само како ћемо користити ову технологију, већ и како ћемо поставити етичке границе да бисмо обезбедили да остане у служби човечанства, а не против њега”, напомиње професорка Тернес и додаје да смо тек на почетку разумевања нашег мозга и његове интеракције са технологијом.
Са овим у виду, остаје да видимо да ли ће будућност донети револуцију у комуникацији или открити нове изазове у интеракцији између човека и машине, закључује немачки лист.
