У дубоком загрљају београдског Калемегдана, као светионик православне вере и историје, стоји мала, али неописиво значајна светиња – Црква Ружица. Скривена међу каменим бедемима тврђаве и шумовитим алејама, ова црква, попут неког чудесног бутона, цвета у срцу старог Београда, доносећи благодатну тишину и светлост оних који траже духовни мир. Када се први пут приближите Цркви Ружици, осетите како вас обузима нека дубока и мирна молитвена атмосфера. Кроз мирис старих камена и бујног зеленила које је обавија, пролазник, чак и нехотице, почиње да осећа присуство нечег светог. Камени зидови Калемегдана, који вековима чувају овај свети дом, причају причу о борбама, страдањима и веровањима српског народа.
Пред црквеном капијом, посетиоце дочекују статуе двојице ратника – један је српски витез из средњег века, а други модерни војник из Првог светског рата. Ови скромни и неустрашиви стражари симболизују вековну борбу српског народа за слободу и веру. Иако се ова два војника разликују у времену, оружју и оклопу, у њиховим каменим лицима огледа се иста чврстина, исти завет Богу и Отаџбини.
Црква Ружица, у свом историјском контексту, носи вишеслојне и дубоке значења. Према предању, на месту данашње цркве налазио се манастир још из средњег века, подигнут у част Богородице. Током векова, судбина ове светиње била је тесно испреплетена са бурним судбинама српског народа. Као и многа српска светиња, Ружица је била рушена, палена, али је, вођена Божијом промишљу, увек изнова васкрсавала.
У време Отоманске владавине, манастир је био уништен, али није заборављен. Тек у 18. веку, у срцу београдске тврђаве, поново је оживела као војна капела – место где су српски војници, али и странци, могли да потраже уточиште, утеху и молитву пред великим биткама и животним изазовима.
Током Првог светског рата, Ружица је, као и сама тврђава, претрпела велика оштећења, али је после рата обновљена у облику у којем је данас видимо. Обнову је надгледао архитекта Петар П. Поповић, који је користио сва своја знања да поврати стари сјај овој цркви, при чему је у њу уградио елементе који симболизују и дубоку повезаност с ратничком историјом Србије.
Иако се често нагађа о пореклу имена „Ружица“, најчешће тумачење јесте да оно симболизује нежност и лепоту руже, али истовремено и трње, као симбол жртве коју су поднели сви који су бранили ову светињу и народ кроз векове. Тако је црква попут саме руже – крхка на изглед, али у срцу непоколебљива и моћна, неуморно цветајући на олтару вере.
Унутрашња лепота – иконостас, фреске и благо цркве
Корак унутар ове светосне оазе открива свет посвећености и дубоке вере. Иконостас, ручно изрезбарен у дуборезу, носи на себи духовни печат великог уметничког надахнућа. У централном делу налази се икона Пресвете Богородице, око које се окупљају све друге светиње. Свака икона прича своју јединствену причу о светитељима и мученицима, који су својим животима задобили Божију милост и заслужили место на зидовима овог светог дома.
Посебан утисак остављају витражи у горњем делу цркве, кроз које светлост улази и осветљава молитвени простор нежним, али свечаним сјајем. Сама светлост, која се прелама кроз ове бојене стаклене прозоре, чини да простор изгледа као да је обасјан небеском светлошћу. У тим тренуцима, у дубини срца осећа се да сте у истинском дому Божијем, месту где се небо спушта на земљу.
Црква Ружица живи у ритму православног календарског циклуса, посебно током празника. На дане када се слави Света Богородица, посебно уочи Успења или Ваведења, верници из целог Београда и шире долазе да принесу молитве и славе Господа. Њене скромне просторије испуњавају се мирисом тамјана и звуцима древних православних химни које одјекују и преливају се преко зидина тврђаве, носећи молитве ка небу. Унутар цркве налази се полијелеј сачињен од пиштољских и пушчаних метака из тог Великог рата, као и од српских официрских сабљи из тог времена. По много чему ово је јединствен црквени лустер, који су сачинили ондашњи стручњаци Војног завода из Крагујевца, али данас постоје и они који га тумаче погрешно. За право мишљење питали смо оца Душка Јовичића, једног од старешина цркве Ружице.
– Полијелеј означава „светла са пуно уља“, а то нас враћа на симболику кандила – објашњава отац Душко. – Кандило палимо ради свог молитвеног и духовног узношаја. Та светлост и молитвене сузе које стално капљу на оружје потребни су да светле са поруком да више никад не буде таквог безумља какав је био Први светски рат.
Црква Ружица није само место за обичан поглед, већ је жива утврда православне вере. Кроз векове је успевала да сачува своју духовну снагу, упркос свим недаћама. Сама црква, са својим каменим зидовима и ратничким украсима, подсећа нас да је вера неретко спој лепоте и борбе, као што и сваки хришћанин мора проћи кроз личне борбе да би достигао духовно савршенство.
Ружица са својом ненаметљивом лепотом и историјом која говори о снази вере и истрајности српског народа, остаје једно од најдрагоценијих духовних уточишта у Београду. Њена врата су увек отворена за све оне који желе да се нађу пред ликом Богородице, принесу молитву и осете благодат која тече из ових древних зидина, попут тиха, али непресушна потока Божије љубави.
Ту, под сводовима ове светиње, пред иконом Богородице, човек се осећа као да је ближе Небу, као да свака молитва која изађе из душе, налази свој пут директно до Престола Божијег. Ружица није само камена грађевина; она је жива слика наше вере, наше историје и наше будућности у Христу.
