Остварење „Велика пљачка трамваја” о пиониру филмске уметности, у режији Слободана Шијана, премијерно приказан у румунским биоскопима. Дугометражни играни филм „Велика пљачка трамваја”, у српској и румунској копродукцији, а у потпису чувеног српског редитеља Слободана Шијана, аутора култних филмова, премијерно је приказан у биоскопима диљем Румуније у петак, 12. априла.
Филм је доживео премијеру на платнима у Букурешту, Бистрици, Ботошањију, Клужу, Констанци, Јашију, Питештију, Сибињу, Сфанту Георге и наравно Темишвару. Заснован је на стварној причи о Бошку Токину, првом филмском ствараоцу с Балкана, кога је у филму глумио нико други него данас можда најпознатији српски глумац Милош Биковић.
Ко је био Бошко Токин и зашто се филм премијерно приказао у Румунији?
Рођен је пре 130 година, 2. априла 1894. године у Чакову, у данашњој Румунији, а у Темишвару је 1912. године завршио гимназију заједно с Милошем Црњанским.
Токин се, пре свега, сматра пиониром филмске уметности. Овај Чаковац је донео магију црно-белих филмова у некадашњу Србију. Двадесетих година након доласка из Париза и заљубљивања у уметност Чарлија Чаплина, приказао је многе тадашње филмове покренувши први филмски круг у Београду и на Балкану. Покушао је први да и теоријски образложи суштину те нове уметности, што се данас назива филмском критиком, покретањем првих филмских часописа.
Радио је заједно с Драганом Алексићем и на снимању првог филма у Београду „Буди Бог са нама”, тачно пре сто година, 1924. године, који, нажалост, како тврде бројни извори, по сведочењу самих актера, никада није завршен зато што је 200 метара снимљене траке уништио фрустрирани сниматељ због неузвраћене љубави главне глумице.
Почетком тридесетих година, тачније 1932. године, Токин је објавио роман „Теразије”. Реч је о првом социјалном роману у Срба који на бруталан начин описује друштвене промене које су задесиле послератни Балкан – друштвени и материјалног полет оптерећен социјалном и моралном декаденцијом – што и Шијанов филм покушава кроз смех да прикаже.
– У филму се заправо смењују ексцентрична и занимљива комедија и омаж уметницима и филмским ствараоцима који су створили филм и европску културу какву данас познајемо – каже чувени Шијан о свом најновијем филму.
„Мало-помало, филм постаје наша судбина”, писао је Токин још двадесетих година 20. века и наглашавао да је „будућност филма врло велика и све што филм може, још није остварено, изражено”. Са овим мислима испоставља се да је Чаковац Бошко Токин, Србин из данашње Румуније, био истински антиципатор моћи филма у временима која су долазила након његове смрти 1954. године до данас.
Не без разлога Чаково неретко описује као место из којег је кренуло српско просветитељство. Оно је засигурно духовни и културни лучоноша имена, која светле на небу српске историје и културе. У њему је рођен велики Доситеј Обрадовић, али и Димитрије Пантић Тирол из Чакова остао је упамћен као први који је званично писао на новом српском језику након Вукових реформи. Име Бошка Токина је посебно дубоко заорано у браздама културног и уметничког стваралаштва.
Зато је највероватније филм о њему премијерно и приказан у Румунији, од Темишвара до Констанце и од Питештија до Бистрице. Због тога је и филм настао у заједничкој продукцији српске и румунске кинематографије, у потпису једног од највећих редитеља Слободана Шијана. Авангардна личност Бошка Токина је то и желела да буде – симбол повезивања и разумевања.
А то само говори још једном о значају заједништва и културне блискости између наша два народа. Филмски пројекат не само да је успео још једном да споји Румунију и Србију кроз снагу
