Борислав Пекић, рођен 4. фебруара 1930. године у Подгорици, тадашњој Краљевини Југославији, био је један од најистакнутијих српских писаца и есејиста друге половине 20. века. Његова породица је пореклом из Црне Горе, али се током његовог детињства преселила у Београд, где је Пекић провео већи део свог живота иако је живео у неколико места: Мркоњић Граду, Книну, Цетињу и Баваништу.
Студије
Студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету Универзитета у Београду, али због политичких разлога није завршио студије. Његово политичко ангажовање почело је рано; 1948. године био је ухапшен због учешћа у студентским демонстрацијама против режима Јосипа Броза Тита и осуђен на казну затвора. Након пуштања на слободу, посветио се књижевном раду, оставивши неизбрисив траг у српској књижевности.
Најпознатија дела Борислава Пекића
Пекић је познат по свом богатом опусу и сложеним наративним структурама. Његов први роман, „Време чуда“, објављен 1965. године, бави се темом чуда у хришћанству и скептицизмом према њима. Овај роман одмах је привукао пажњу критике и публике, најављујући долазак изузетног књижевног талента.
Други роман, „Ходочашће Арсенија Његована“, објављен 1970. године, такође је био изузетно успешан, познат по својој комплексној структури и филозофским промишљањима. Пекић је кроз причу о Арсенију Његовану, ексцентричном и изолованом аристократи, испричао много дубљу причу о друштвеним и политичким превирањима свог времена. Он је добио НИН-ову награду за овај роман 1970. године.
Његово најпознатије дело, „Златно руно“, писано између 1978. и 1986. године, монументални је седмотомни роман који се сматра једним од најважнијих дела српске књижевности. Кроз сложену нарацију, Пекић приказује судбине једне породице током више генерација, уједно пратећи историјске догађаје у Србији и свету. Ова епска сага обухвата широк спектар тема, од породичних односа до политичких интрига, чинећи је истовремено дубоко личном и универзалном.
Роман „Како упокојити вампира“, објављен 1977. године, истражује теме зла, моралности и индивидуалне одговорности кроз причу о немачком професору и бившем нацисти, док је „Беснило“, објављено 1983. године, научно-фантастични роман смештен на лондонски аеродром „Heathrow“, где избија епидемија беснила. Овај роман, осим што је напет трилер, носи и дубље друштвене и моралне поруке.
Поред Златног руна и Година које су појели скакавци и овај роман је ушао у селекцију десет најбољих романа у српској књижевност од 1982. до 1991, по мишљењу читалаца. И у следећем објављеном антрополошком роману 1999, Пекић је остао на трагу те негативне, често фантастичне утопије (награда године за научну фантастику 1985).
Одабрана дела у 12 књига
Крајем 1984. године, у издању „Партизанске књиге“, изашла су Пекићева Одабрана дела у 12 књига, за која је добио награду Удружења књижевника Србије. Часопис Књижевност додељује му 1986. „Повељу“ поводом четрдесетогодишњице излажења часописа. Исто тако, за епос Атлантида (1988), добија „Горанову награду“.
Године које су појели скакавци (књига прва), према анкети два београдска дневна листа, проглашена је за најбољу књигу у 1987. години. Књига је у краћем временском периоду доживела три издања. Други том под истим насловом 1989. добија награду за мемоарску прозу „Милош Црњански“.
Збирка готских прича Нови Јерусалим издата је 1989. године. Повељу „Мајска руковања“ за изузетне стваралачке резултате на пољу књижевности и културе добија 1990. од дома омладине „Будо Томовић“ из Подгорице.
Писма из туђине (1987), Нова писма из туђине (1989, награда Сент-Андреје „Јаша Игњатовић“) и Последња писма из туђине (1991. годишња награда Графичког атељеа „Дерета“ за најуспешније издање те године) спадају у публицистички домен овог писца. Есејистичка проза, Сентиментална повест британског царства, објављена у издању БИГЗ-а (1992), доживела је три издања.
Постхумно је додељена почасна награда издавача овом делу 1993. Потом је БИГЗ објавио књигу Време речи (разговори с Пекићем, приредио Божо Копривица, 1993.), Одмор од историје (есеји, приредио Радослав Братић, 1993), роман Градитељи (1994.) који је 1995. године био БИГЗ-ов бестселер, као и Рађање Атлантиде (коментари, приредила Љиљана Пекић, 1996.) такође бестселер овог издавача.
Дневничке забелешке Скинуто са траке (изабрао и приредио Предраг Палавестра, 1996), биле су на бестселер листи „Народне књиге“ 1997. године. Први том коментара за Златно Руно под насловом У трагању за Златним Руном (приредила Љиљана Пекић) штампан је 1997. године.
Аутор је око 30 драмских дела за позориште
Пекић је аутор око 30 драмских дела за позориште, радио, телевизију, емитованих и играних на нашим и страним радио – телевизијским станицама и позоришним сценама. Између осталих Генерали или сродство по оружју (1972; Награда за комедију године на Стеријином позорју у Новом Саду), 186. степеник – (1982; Прва награда Радио Загреба).
Поводом Дана Радио телевизије Београд додељена му је 1987. диплома за освојену I награду на конкурсу у категорији радио-драмске емисије. Драми Како забављати господина Мартина додељена је прва награда на фестивалима у Охриду и Варни (1990). Следи годишња награда „Књегиња Милица“ од стране позоришта у Крушевцу 1991. године, а новембра 1991. године добио је плакету „Печат“ Народног позоришта у Београду за специјалне заслуге.
Дела су му преведена на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, холандски, пољски, чешки, словачки, мађарски, румунски, реторомански, македонски, словеначки, албански.
Дописни члан САНУ и члан Крунског савета
Од 1968. до 1969. био је члан уредништва Књижевних новина, такође учествује у уређивању првих бројева обновљеног опозиционог листа Демократија, органа Демократске странке, чији је био један од оснивача, потпредседник и члан Главног одбора.
Био је дописни члан Српске академије наука и уметности од 1985. године, члан Крунског савета, потпредседник ПЕН-а. Центар Београд, члан ПЕН-а Центар Лондон, хонорарни коментатор српскохрватске секције Би-Би-Сија у Лондону. Био је члан Удружења књижевника Србије, члан Удружења филмских и члан Удружења драмских уметника Србије.
Постхумно га је Њ. К. В. престолонаследник Александар одликовао Краљевским орденом двоглавог белог орла првог степена. Септембра 1997. додељена му је Почасна плакета од стране „Југословенског фестивала Мојковачке филмске јесени“ поводом 50. годишњице Југословенског играног филма.
Борислав Пекић је преминуо 2. јула 1992. године у Лондону.
