Јесенас је, на велико задовољство поштовалаца лика и дела Добрице Ћосића, емитована серија Време зла. Серија је рађена по мотивима Ћосићеве трилогије (Грешник, Отпадник, Верник) која се бави периодом рађања и јачања Комунистичке партије, као и односом партијске врхушке према њеним члановима. Нажалост, нисам стигао да је одгледам, али једва чекам да видим како су представљени Иван Катић (иначе, један од мојих омиљених литерарних ликова), који се огрешио о строга правила Партије, Богдан Драговић, кога је Партија жестоко узела на зуб и Петар Бајевић, који је отишао толико далеко да је за Идеју положио живот.
Ћосићева градација по којој је „поређао“ делове трилогије има снажно симболичко значење, поготово ако се посматра са религијског (односно, верског) аспекта. „Трновит је пут до истинске вере“, речи су које изговара Горан Шушљик у улози Раше, антихероја филма Хадерсфилд. Човек је пало биће, са теретом прародитељског греха. „Пала природа“ у њему нагони га на грешке којима себи загорчава живот. Када толико сагреши да постане штетан по околину, она га осуди, анатемише и одбаци. Грешник тада постане Отпадник. Тако изопштен, дотакнувши дно, крене са преиспитивањем, да би схватио да је Божија помоћ једина којој може да се нада, којој, на крају, и верује. Тако Отпадник постане искрени Верник – искренији од мноштва које се крије иза слепог поштовања крутих правила Институције.
Незахвално је данас, у трећој деценији 21. века, причати о Богу. С једне стране, постоје људи који се својски труде да искористе сваку згодну прилику не би ли се наругали свему што има везе са религиозношћу и са вером. Са друге, постоје и они који прихватају све што верска установа пропагира, без трунке преиспитивања и критичког сагледавања. За причу о преобраћеним грешницима, циници другосрбијанске провенијенције рекли би: „То је супер-его“ (под „тим“ мисливши на човекову богобојажљивост, као и на једну од највећих хришћанских врлина – покајање). И могао бих да потрошим читаву колумну обрачунавајући се са овим ставом, али, ово није место за теолошке расправе.
У Кустуричином филму Сјећаш ли се, Доли Бел? сниманом по сценарију Абдулаха Сидрана, Паја Вујисић, у улози шурака главног јунака, изговара чувене речи: Идеологијом и религијом се бави сиротиња, мој Махо. Ова констатација има мисла, јер после ње стиже шамар отрежњења, враћање шурака у реалност: Него, гледај ти од чега ћеш живети. Премда је религија овде само узгред поменута, с обзиром на то да је Махо острашћени марксиста и да његов шурак жели да га отрезни од идеолошке заслепљености, многи верници могу да се нађу увређени.
Колико год да смо у последњих три стотине година „узнапредовали“ као цивилизација (или бар тако мислимо), и колико год да је наука разрешила многе „недоумице“, „оно“ што ми називамо Богом свакако је изван домена људске спознаје. Зато и постоји много лепша реч него што је религија – вера. Професор Владета Јеротић својевремено је тврдио да је „сваки човек верник“, чврсто стојећи иза тезе да у сваком од нас постоји архетип хомо-религиозус (појам Карла Густава Јунга). Да ли је професор у праву, то не можемо знати, јер је данас веома популарно бити атеист. Како је рекао Никола Пејаковић: „Модерно је и постмодерно пљунути икону Исуса Христа.“ Међутим, као што је модерно бити анти-теистички настројен, ратови деведесетих на Балкану су довели до свеопште популаризације религиозности на Балкану. И то је сасвим природно. Семјуел Хантингтон у капиталном делу Сукоб цивилизација објашњава да су „најтврђи“ верници управо на местима где се различите религије граниче једна са другом (помињао је Хантингтон и „крваве границе ислама“, али о томе другом приликом). Међутим, проблем није „утврђеност“ у вери; проблем је верска заглупљеност. Проблем је, као што сам на почетку текста написао, фанатична преданост нечему чија се суштина, у ствари, не разуме. Проблем је када се замене тезе и када форма (верски обреди) постане важнија од садржаја (вера, сама по себи). Проблем је када смо на строгом посту, а гневимо се и гордимо до неба. Проблем је када смо редовни на Литургији, без трунке запитаности о томе – колико смо грешили током недеље? Проблем је када се препустимо ниским страстима. Проблем је када „видимо трун у оку брата свога, а не видимо брвно у своме оку“. И, да – проблем је што нисмо свесни колико је све ово проблем.
Ко је читао Достојевског, зна колико је његово стваралаштво било надахнуто хришћанством. Једна од јунакиња романа Злочин и казна, Софија Мармеладова, проститутка по занимању, по мом мишљењу најхристоликији је лик у читавом Фјодоровом опусу. Жена која се проституише да би прехранила децу своје маћехе заиста је пример жртве и истински хришћански подвиг. На корак до још већег подвига био је и несрећни Ставрогин, „најгори“ јунак романа Зли дуси, оличење зла. Тај малени корак био је – да настави да живи. Да живи са свешћу о свим својим непочинствима. Да се каје до краја живота. Међутим, таман када је био на ивици да обзнани своје грехе – уместо да настави да живи са њима – Ставрогин се, после посете Оцу Тихону, обесио, показавши да га је нечастиви до краја узео под своје. Нечастиви је кушао и Димитрија Карамазова. Кушао га је и кушао. Димитрије је, на крају, испаштао због греха који није починио; ипак, Мита је знао колико је био грешан и наставио је да живи, достојанствено поневши свој крст.
Вера је, дакле, борба непрестана, као што би рекао Његош. Пре свега, са собом. Борба против палости наше природе. Ово нема апсолутно никакве везе са посетом верској установи. Ово има везе са Истином. А Истина је у нама самима.