Од Шекспирових „Ромеа и Јулије“ до Константина Симонова и његове „Чекај ме“, кроз дела великих светских писаца прожимају се стихови о снази љубави. Из дубине душе, пером на папир пренесене емоције, оне најосетљивије, о којима се ћути, сакривене иза дубоких слојева срца.
И управо једна таква, најлепша и најтрагичнија прича, везује се за живот познатог српског роматичара Лазе Костића и младе Ленке Дунђерски, ћерке војвођанског велепоседника.
Великан српске књижевности, Лаза Костић потиче из војничке породице. Завршио је основну школу у Ковиљу, у Бачкој, где је и рођен. Гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а правни факултет и докторске студије на Пештанском универзитету.
У наредних осам година, ради као професор у гимназији у Новом Саду, адвокат, велики бележник и председник суда.
Међутим пут га води у политику, новинарство и књижевност. Преточивши свој таленат у дело, за непуну деценију постаје један од највећих и најпознатијих представника српског романтизма.
„Луди Лаза“, како су га називали, пркосио је свету својим ставовима, критикама и поезијом. Покушао је да објасни однос између културе Србије и западнооевропских култура, а био је први који је у драму поезије увео јампски стих. Као велики поштовалац Шекспирових дела, преводио их је на српски језик.
Написао је око 170 лирских и епских песама, балада и романси. Међу најзначајнијим делима истичу се „Међу јавом и међ сном“ и једна од најлепших написаних српских песама „Санта Марија дела Салуте“, у којој се огледа снага љубави.
Његова прича почиње 1891. године, када се на позив трговца, велепоседника и добротвора Лазара Дунђерског, сели на имање у Челареву. У својој педесетој години заљубљује се у три деценије млађу, ћерку свог пријатеља, Ленку.
Као човек високих моралних начела, свестан велике разлике у годинама, дубоко потискује осећања и одлази у манастир Крушедол, како би нашао мир и склонио се од љубави. Своју патњу претаче у песму „Госпођици Л.Д. у споменици“. Песму о њиховом односу, приложио је дворцу Дунђерски, у дрвеној кутији са исликаним ружама на поклопцу.
„Две се у мени побише силе, мозак и срце, памет и сласт“ и да ли је судбина уплела прсте или Лаза ипак није имао храбрости да се суочи са младошћу и лепотом, жени се Јулијаном Паланачки, коју је испросио десет година раније, а за кума узима управо свог пријатеља, оца лепе Ленке.
И док су младенци били у Венецији, на свом меденом месецу, Ленка Дунђерски је на свој 25. рођендан преминула. Чувши ове вести, одлази у цркву Госпе од Спаса (Санта Марија дела Салуте) да се моли.
О разлозима Ленкине смрти се дуго нагађало. Да ли је однела тифусна грозница или се срце сломило од туге, остаје под велом тајне. Четрнаест година касније, а само годину дана пре сопствене смрти, Лаза пише песму „Санта Марија дела Салуте“, која је постала бесмртна и у којој је овековечена трагедија једне љубави.
Приче о великим љубавима често интригирају и носе са собом бројна питања. Да ли постоји мир у љубави или је увек праћена агонијама, великим тугама? Даје ли снагу и храброст, доноси ли радост? Или ипак, није љубав, ако не боли?
„Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звезде, рај у плач бризну,
смак света наста и страшни суд –
О, светски сломе, о страшни суде,
Санта Мариjа дела Салуте“.
