На почетку „деблокирања“, како се то еуфемистички каже, македонског евроатлантског пута, по смењивању владе Николе Груевског и доласка на власт Зорана Заева, Синод Македонске православне цркве, тада у расколу, изразио је наду „да ће НАТО интеграције региона допринети решењу македонског црквеног питања“. Сада је Македонија (као Северна) верни члан НАТО, али јој Бугарска блокира приступ Европској унији. А Македонска православна црква је добила аутокефалност од Српске цркве, извршена је и интеграција раније ПОА у МПЦ – Охридску архиепископију, али управо из НАТО структура долазе оптужбе на рачун најмлађе помесне цркве.
Кренимо редом. Иако се у македонским парацрквеним порталима већ дуже време водила расправа ко од владика „ради за Русе“, а ко је гркофил, ствар је издигнута на највиши државни ниво када је председник Стево Пендаровски, подржан врхом обавештајних служби, објавио „на основу информација које су строго поверљиве“ да су „поједини чланови Синода МПЦ-ОА сарадници руске обавештајне службе“. (Нови магазин, 21.3.2024)
Владике, чланови Синода, одмах су демантовали оваква „сазнања“, али је у скопској про-НАТО чаршији настављено да се захтева „чишћење руских шпијуна у МПЦ“, и, нешто тишим гласом, прихватање свих услова Константинопљоске патријаршије да и она додели томос о аутокефалији Македонцима.
И ту долазимо до другог крака геополитичких маказа које прекројавају тек успостављену пуноправну помесну цркву.
Константинопољ, као што је познато, тврди да једини има право признавања аутокефалије у православном свету. Тиме се послужио када је дао томос „Православној цркви Украјине“ (ПЦУ), коју до данас не признаје већина православних помесних цркава. Претензије Цариграда, одавно, не обухватају само право на давање аутокефалије већ и екслузивно управљање целом православном дијаспором.
Тако је пред Македонску православну цркву Цариград поставио три услова: да се у називу одрекне атрибута „македонска“, чак и у унутрашњој употреби, да се одрекне својих епархија у дијаспори и, најзад, да призна „ПЦУ“.
Одрицање од термина македонска крајње је непопуларно у Македонији, а у садашњој ситуацији када виша Македонаца живи у дијаспори него у отаџбини, препуштање дијаспоре Фанару било би самоубилачки, а вероватно не би могло ни да се спроведе међу Македонцима у иностранству.
Уместо да трезвено размотре последице испуњења захтева који стижу из Цариграда, добар део македонских интелектуалаца, нарочито „стручњака“ за безбедност и религију, тражи безрезерво приклањање том православном центру, познатом по блискости са САД и НАТО. Македонски архиепископ Стефан ових дана оштро је осудио такве предводнике народа који се „сами одричу себе и руше стубове властитог идентитета.“
Но, упркос овом горком упозорењу, вероватно је да ће се у Скопљу потрага „за руским шпијунима у Синоду“ интензивирати. Биће занимљиво како ће предстојећи избори, председнички и парламентарни, да се одразе на ту забаву „експерата“.
Александар Живковић за Компас инфо
