Алекса Ненадовић, рођен у Бранковини око 1749. године, оставио је дубок траг у историји Србије као кнез тамнавско-посавске кнежине и један од истакнутих учесника у бурним догађајима краја 18. и почетка 19. века. Иако је његов живот био обележен храброшћу и војничком чашћу, завршио је трагично у Ваљеву, 23. јануара (4. фебруара) 1804. године, као жртва Сече кнезова.
Алекса је од младости показивао храброст и посвећеност свом народу. Учествовао је у аустријским фрајкорима током Кочине крајине, где се истакао својим ратним вештинама. После 23 месеца борби, добио је чин оберлајтнанта и заслужену пензију од 15 форинти месечно, коју му је доделила Аустрија у новембру 1790. године. Упркос страним утицајима, Алекса је остао веран својој српској земљи и свом народу.
Породица Ненадовић, пореклом из херцеговачког Бирча код Никшића, носила је дух српске традиције и слободарства. Алекса је био отац двоје истакнутих синова – проте Матеје Ненадовића и Симе Ненадовића, који ће касније наставити очеву борбу за слободу Србије. Његов брат, Јаков Ненадовић, такође је био значајна фигура у српској историји.
Један од најзанимљивијих догађаја из Алексиног живота, који је описао његов син Матеја у својим мемоарима, јесте братимљење са једним турским бимбашом из Видина. Када су Турци покушали да преотму Београд, Алекса се затворио у цркву и бранио град од освајача. Управо тај необичан чин братимљења спасио је његов живот, јер му је касније исти бимбаша помогао да се извуче из опасности. То је била ретка појава у време сукоба и неповерења, али је показала колико је Алекса био спреман да пружи руку и непријатељу када је било потребно.
Нажалост, Алекса није избегао судбину која је задесила многе српске кнезове тог доба. Ваљевски Турци, на челу са Асанагом Сребреничким, планирали су његово убиство, али су неуспели атентати само повећали тензије. Крајем јануара 1804. године, Алекса је ухваћен у Сечи кнезова, трагичном догађају који је најавио Први српски устанак. Турци су му одсекли главу и поставили је на чардак, као опомену другима. Међутим, Ваљевски муслимани, који су имали добре односе са кнезовима, молили су да Алексини остаци буду предати породици. Његово тело, без главе, сахрањено је поред цркве у Бранковини, али ту није био крај приче. Живан Јеротић из Близоње украо је Алексину главу и вратио је његовој породици, која је, три дана након сахране, поново сахранила тело, овога пута у целини.
Алекса Ненадовић, јунак са изразитом харизмом и јединственом причом о братимљењу са непријатељем, остаје симбол времена када је Србија тражила пут ка слободи. Његова жртва у Сечи кнезова, као и живот испуњен храброшћу, заслужују да буду запамћени, баш као што га данас подсећа улица у Београду која носи његово име.