Jедан од наjупечатљивијих периода не тако дуге америчке историје подједнако је интригантан за сваког љубитеља јаких алкохолних пића. Ово (не тако кратко) раздобље имало је далекосежне последице по друштво и економију САД-а, толико да и данас оставља трагове у култури и законодавству.
У тексту који следи сазнаћете шта је Прохибиција, истражићемо њене узроке и последице, као и начине на које је она обликовала америчку историју.
Шта је заправо прохибиција?
Пробиција се односи на тоталну забрану производње, дистрибуције, продаје и конзумације одређених супстанци, обично алкохола. Овај термин често се користи и у контексту забране других супстанци, као што су дроге. Током историје, поједини друштвени покрети или владе су спроводиле пробицију као меру контроле или смањења негативних последица које се приписују одређеним супстанцама.
Примена сличних мера има изузетно дугачку историју и о пробицији можете читати у књигама многих култура и цивилизација. Једна од најранијих документованих пробиција помиње се већ у Хамурабијевом законику из 1750. године пре нове ере. Њоме се забрањује продажа пива за новац, уз претњу строгом казном – бацања у воду.
Најпознатији период прохибиције у Сједињеним Америчким Државама био је од 16. јануара 1920. до 5. децембра 1933. године, када је алкохол био законом забрањен како би се сузбило пијанство и друге негативне друштвене појаве. Ступањем Осамнаестог амандманa на снагу, амерички устав је измењен и прoхибиција алкохола на федералном нивоу је званично отпочела.
Идеја о забрани економског експлоатисања, односно трговине производа који изазивају зависност, била је распрострањена широм света. Забрану продаје алкохола (у општем интересу јавности) увело је Руско царство, Норвешка и Турска у Европи, Индија и колонијална Африка.
Ипак, уз све наведене примере, тема америчке прохибиције најдубље је обрађивана што је заслуга управо Холивуда и сложене пропагандне машинерије.
Додатно, снага америчког вискија као бренда са собом је подигла видљивост десетина дестилерија чија је историја испреплетана са овим “прогресивним” периодом. Ера прохибиције се такође памти као период гангстеризма, који карактерише такмичење и насилне битке између криминалних група.
Контрапродуктиван ефекат
Уместо да смањи конзумацију алкохола, прохибиција је довела до развоја илегалног алкохолног тржишта, познатог као „speakeasy“ (тајни барови) и организираног криминала, јер многи грађани нису били спремни да одустану од конзумације алкохола.
Међутим, како је она дошла у САД?
Већ током 19. века протестантски хришћани оснивају различите прохибиционе покрете који почињу да шире свој утицај широм државе. Чланови ових покрета кривили су алкохол за моралну и здравствену корупцију народа, што је иницирало да се 1826. године оснује „Америчко трезвењачко друштво“ у Бостону.
Управо овај покрет ускоро је проширио свој утицај широм државе и постао један од кључних иницијатора опште прохибиције. Ова и сличне организације подстицале су добровољну апстиненцију од алкохола што је за последицу имало оснивање још снажнијих организација наследница. Све екстремнијих у идејама, захтевима и активностима.
Многе верске секте и деноминације, а посебно методисти, постали су активни у покрету трезвењака.
Прохибиционализам је у својој основи прогресиван покрет, са борбом против корупције и капитализма као примарним циљевима. Темељ прохибиције постављен је управо током Прогресивне Ере (1890-1920), периода интензивних социјалних и политичких реформи.
На много начина, активисти за умереност настојали су да ублаже негативне друштвене ефекте брзе индустријализације. Салуни и култура жестоког опијања која се неговала били су повезани са имигрантима и члановима радничке класе па су сматрани штетним за вредности хришћанског друштва. Анти-салун лига, упамћена је у америчкој историји као најмоћнија група у контексту притиска на државу, до те мере да је променила Устав САД-а. Ово никоме није пошло за руком, ни до данас.
Утицај прохибиције на економију
Концепт умерености суштински представља једну врсту оружја потчињених против империјализма и предаторског капитализма.
Председник Херберт Хувер окарактерисао је прохибицију као један велики социални експеримент са племенитим и изузетно амбициозним циљем, и то у тренутку када је њен негативни утицај већ био очигледан.
Многи заговорници трезвењаштва очекивали су да ће продаја некретнина, безалкохолних пића и улазница за биоскопе и позоришта нагло порасти. Нажалост, ниједно од ових предвиђања се није обистинило.
Подаци кажу да се на самом почетку периода прохибиције конзумација алкохола смањила за 70%. Међутим, убрзо се конзумација повећала и достигла неких 60% -70% пре прохибиционог периода.Губитак прихода на опорезивање продаје алкохола био је огроман, са обзиром да држава није могла опорезује нелегалну продају и производњу. Додатно, новац и ресурси потребни за спровођење Закона о прохибицији и процесуирање његових кршиоца оставили су озбиљан траг на државну касу.
Због смањења и деиндустријализације производње алкохола, након укидања прохибиције, његова цена порасла је 4 пута а просечан Американац је при крају прохибиције трошио $35 годишње на алкохол за разлику од $17 пре почетка периода забране.
Према прорачунима прохибиција је САД коштала 11 милијарди долара у порезу и додатних 300 милиона за неуспешно спровођење прохибиције.
Време гангстеризма и криминала
Забрана алкохола у Сједињеним Америчким Државама (1920-1933) довела је до широко распрострањених илегалних активности, укључујући кријумчарење и шверц алкохола. Кријумчари су првобитно кријумчарили алкохол из страних извора, попут Бахама и Кубе, а касније су се окренули другим методама, попут дистрибуције „медицинског“ вискија и употребе денатурисаног алкохола.
Нелегална трговина алкохолом подстакла је настанак организованог криминала, јер су банде контролисале цео процес кријумчарења, од производње до дистрибуције у илегалним баровима и другим продајним местима. Амерички организовани криминал, укључујући и мафију, произашао је из сарадње банди у различитим градовима, проширујући своје активности ван кријумчарења на различите криминалне подухвате.
До прохибиције, организовани криминал се углавном бавио рекетирањем малих привредника а организацију су већински чинили уличари и ситни криминалци. Убрзо након увођења прохибиције, ове организације су имале толики прилив новца да су почеле да ангажују банкаре, рачуновође и адвокате.
Велика количина алкохола се „шверцовала“ из Канаде преко Великих језера. Чикаго, на обали тих језера постао је престоница организованог криминала, а њиме је владало једно од најпознатијих имена из читавог периода. Ал Капоне, рођен у Њујорку 1899. године, стекао је славу као један од најмоћнијих мафијашких босова у историји Сједињених Држава.
Општа забрана алкохола довела је до тога да су људи почели да пију у тајности, што је створило велику потражњу за алкохолом.
Криминалци су почели да отварају илегалне барове
Криминалци су почели да продају илегални алкохол и отварају тајне барове, који су били познати као „speakeasies“. Ови барови су били опскурни и недоступни јавности, а често су имали тајне улазе и лозинке како би се избегла полиција.
Процењује се да су организоване криминалне групе у то време контролисале више од 10.000 барова и кафана, као и многе друге илегалне активности. Трговина дрогом, проституција и коцкање бележили су значајан раст, јер се новац зарађен на алкохолу користио за јачање моћи.
Криминални синдикат америчке мафије произашао је из координисаних активности италијанских кријумчара и других гангстера у Њујорку средином 1920-их и раних 30-их.
Одређене процене говоре да је средином 1920-тих година Ал Kапоне зарађивао од 60-100 милиона долара годишње. Ако узмемо инфлацију у обзир, ради се о износу од 1 – 1.5 милиjарди долара данас.
Сем Ал Капонеа, неке познате личности из криминалног миљеа били су: Џони Торио који је контролисао Бруклин, Џејмс Колисимо, Дион О’ Бењон (Ал Капонеов ривал у Чикагу), Џо Мазерија, Лаки Лућано и Мејер Лански.
Укидање прохибиције
Забрана је била важно питање током председничких избора у САД 1928. године, али победа Херберта Хувера над Ал Смитом је обезбедила да се оно што је Хувер назвао „експериментом, племенитим мотивом“ настави. Међутим, како је Велика депресија наставила да се наставља и постајало је све јасније да је Волстедов закон непроменљив, прохибиција је избледела као политичко питање.
У марту 1933. по ступању на дужност, Френклин Д. Рузвелт је потписао „Cullen-Harrison Act“ који је изменио Волстедов закон и дозволио производњу и продају нискоалкохолног пива и вина (до 3,2 процента алкохола по запремини).
Девет месеци касније, 5. децембра 1933. године, прохибиција је укинута на савезном нивоу ратификацијом Двадесет првог амандмана (који је, међутим, дозвољавао да се забрана задржи на државном и локалном нивоу).
Упркос томе што је период Прохибиције био успешан за организовани криминал, није био успешан за друштво у целини. Влада је изгубила значајне приходе од пореза, а због неквалитетних алкохолних пића која су се продавала на црном тржишту, хиљаде људи је преминуло од алкохолног тровања.
Са друге стране, последице прохибиције на алкохолну културу и конзумацију уопште осећамо и данас. Многе идеје, имена и концепти постављени у ових 13 година живе и данас.
Посматрајући амерички пример, може се рећи да једна системска забрана тако широких размера никада не може испунити свој примаран циљ. Бенефити по друштво једноставно морају изостати. Или бар за његов највећи део.
