Крај петовековне владавине Турака на Балкану везује се за победу Срба код Куманова 1912. године у Првом балканском рату, а заслуга за бриљантни подвиг приписује се Ахмеду Адемовићу, војнику и трубачу из Лесковца, који се послужио до тада нечувеним лукавством, натеравши Турке у бег.
Битка у сусрету, како је описују историчари, водила се 23. октобра са великим губицима на српској страни, а ништа боље није започео ни следећи дан. Ахмед Адемовић, Ром из Лесковца, који је тада имао 39 година, успео је да неопажено пређе на другу страну тако што је преко своје униформе обукао фес и кафтан мртвог турског војника. Из позадине турске војске одсвирао је знак освајачке восјке за повлачење, после чега је настао хаос, односно, пораз турске војске.
“Тај турски знак за повлачење он је први пут у животу чуо претходног дана, јер иако је српска војска трпела поразе, једно крило турске војске се 23. октобра повукло под пристиком Ужичана. Била је магла и широка линија фронта. Кад се разлегао звук Ахмедове трубе, настаје потпуни распад међу турском војском, коју су чинили и мобилисани Грци, Македонци и Бугари, без великог мотива за борбу. Тај звук трубе за повлачење је тренутак када је битка била добијена и то је прва велика победа српске војске у Првом балканском рату”, објашњава лесковачки писац Саша Стојановић, који је истраживао грађу и у свом роману „Пут за Јерихон“ овековечио лик лесковачког трубача.
Ахмед Адемовић, рођен 1873. године у ромском насељу Подворце недалеко од центра града, је за тај свој подвиг, који се касније изучавао на војним академијама, одликован Карађорђевом златном звездом са мачевима, али и другим признањима.
Извесно је да је учествовао и у Другом балканском рату, о чему Стојановић није нашао историјске трагове, и са српском војском преживео албанску голготу и дочекао победу, да би у Другом светском рату доживео велику личну трагедију јер су му Немци 1941. године стрељаљи обојцу синова – Реџу и Раму, у Араповој долини на периферији Лесковца, заједно са још око 300 лесковачких Рома.
И управо тај тренутак, ту трагедију хероја, по први пут описује Стојановић, која је оксница романа.
„Немачки официр улазу у ромску кућу и на старчевом сакоу спази Карађорђеви звезду, највећи српски ордн, кога су и Немци поштовали. Издавја га на страну, али тај исти официр ладно пошаље на стрељање његову децу. Од тада па све до своје смрти трубач и херој Кумановачке битке није засвирао на труби – додаје Стојановић.
Ахмед Адемовић умро је у добокој старости, али и дубоком сиромаштву, 1965. године, у својој 92. години у кући, како се тврди, свог унука Фадила, иако Стојановићева истраживања кажу да ратни херој није имао унуке, већ да је Фадил био његов даљи рођак
Сећање на овог трубача са Караођеровом звездом, великим брковима и елегантним шеширом, каквог га је овековечио непознати фотограф, избледело је у ромском кварту Подворце, али и међу његовим рођацима, односно, потомцима, како се представљају.
Екрем Демировић (59) Фадилов је унук и, тврди, праунук Ахмеда Адемовића кога се се сећа веома магловито.
“По цео дан би седео испред куће и гланцао трубу. Никада нисам чуо да свира. Људи су пролазили и поздрављали га, а он би само махнуо руком. Изазивао је поштовање одраслих али и нас деце, онако стасит, елегантан, са оном звездом на грудима, с којом је и умро.
Екрем је, тврди, потомок Ахмедове ћерке Демиране, која је имала 4 сина и 2 ћерке. Шта више, овај човек, који ликом подсећа на славног претка, каже да су и Ахмедови стрељани синови Реџа и Рама имали децу, али не зна ништа о њима, што је просто невероватно јер су сви Адемовићи живели у истој улици. Стојановић, пак, оставља могућност да су са синовима стрелајни и Ахмедови унуци.
“Све је некако пало у заборав. Иако је био херој иако су му одаване почасти, Ахмед је био сиромах, без пребијеног динара у џепу јер пензију није имао, па је пао на руке Фадилу, који је такође био сиромашан”, објашњава Екрем, праунук ратног хероја.
Још двојица Рома одликовни су Карађорђевом звездом
Поред Ахмеда Адемовића, златном Карађорђевом звездом с мачевима били су одликовани и каплар Ахмет Иде Аметовић, трубач и бомбаш из Лесковца за заслуге у брегалничкој бици, и Рустем Сејдић из Бојника због самоиницијативног свирања јуриша на Кајмакчалану. Рустем је прадеда познатог трубача Фејата Сејдића.
