Уметност је увек у служби истине. Уметник је стваралац, један од „изабраних“ смртника, неко кога је Творац направио да настави стварање света. Његово дело треба да буде производ искрености и аутентичности, изражавање најдубљих духовних вредности, потрага за скривеним дубинама људског дара и искуства, који ће послужити општем добру, напретку појединца и целокупног друштва.
Са оваквим уверењем, Итамар Колер, главни јунак романа, млади редитељ и сценариста, уметник у настајању, долази у Израел, са жељом да режира филм Лидер, за који је написао сценарио. За њега, као идеалисту, то није само професионални изазов, него и остварење замишљеног сна о уметничком делу које није само филм, него и омаж великом камерном певачу Шаулу Меламеду, који је главни протагониста филма. Меламед, светски признати уметник, кога су у свету сматрали генијем, био је и Итимаров пријатељ. Због тога, он ово дело не сматра само уметничким пројектом, него га види као начин да се један изузетан живот сачува од заборава.
Након сусрета са продуцентима, који му одају признање за идеју, написан сценарио и обећавају финансије за снимање филма, чини се да су Итимарови снови на дохват руке.
Међутим, на сцену ступа бирократија.
Почиње са малим, наизглед небитним захтевима да се промене детаљи у дијалогу, да се публици приближи лик главног јунака, да се дода сцена која ће задовољити Академију – као спонзора филма… Сваки нови предлог постаје баналнији од претходног, свака сугестија подразумева се да је обавезна, јер финансије за филм зависе од неуких и непросвећених бирократа, који седе у фотељама и говоре, не зато што знају, него зато што би ћутња угрозила њихов ничим заслужени интегритет.
Уметничко дело постаје обичан сценарио за филм, површна прича за руљу, лишена истине, колико и уметничког приступа. Филм о Меламеду, више није филм о његовом животу, дару, борби и потрази, него о измишљеном лику, истог имена и занимања. Једноставно, огледало данашњег времена и кинематографије.
Да се ова рецензија не би свела само на пуко препричавање једног заиста вредног уметничког дела, сигурно је да се треба осврнути и на њеног аутора – Ида Нетањахуа, који сложеним стилом, ритмичним и прецизно контролисаним реченицама све време одржава пажњу читаоца. Флоскула „да се књига чита у једном даху“ не може се подвести када је у питању књижевни приступ овог писца, јер роман Итимар изискује пажњу, улазак у нијансе, праћење мисли, унутрашњих прелома… Ово није роман за површног читаоца, као што филм главног јунака никако није за површну, испразну, и неталентовану бирократију. Наравно, то не значи да ова књига није за широку публику.
Напротив.
Нетањахуова вештина писања читаоцима истовремено пружа уживање у приповедању, буди радозналост за новом страницом, али и наводи на дубоко размишљање. Током целог романа, писац прецизно показује суштину глобалног антиуметничког система, заснованог на одлукама људи који не да се не баве уметношћу, него не познају њене основе, али себе, услед позиције, сматрају особама повереним да надзиру нешто што се по својој природи противи сваком виду контроле.
Једна од сцена, које уверљиво приказују однос бирократије према стваралаштву, јесте она у којој надмени и самоуверени продуцент говори Итимару да није требало да пише сценарио три године – што, за једно уметничко дело, чак и није дуг период – него је требало да „утроши“ шест месеци. Овде нам писац не даје слику само бирократске врхушке глобалног система, него површност у савременом приступу уметности.
Нетањаху, између редова, не пореди епохе, али нас наводи да то сами учинимо. Некад је Микеланђело у камену видео Давида, пре него што га је извајао – дали су му слободу да направи уметничко дело. Данас би био позван на консултације – секретарица би замерила да је лице претерано озбиљно, из набавке би питали да ли мора да буде го, из канцеларије за инклузију инсистирали би да буде бесполан – да не вређа оне који се још нису одлучили… Иако би савремени Давид личио на маскоту из школске приредбе, прогласили би га за високу уметност, јер се данас дело не мери по уметничком досегу, него по цени фактуре (у коју су се уградили спонзори) и укусу публике која не гледа филмове Андреја Тарковског, већ бира ријалити.
Иако је ово прича о сукобу сценаристе са бирократијом у једној далекој земљи, радња се дословно може и пренети на Србију, а вероватно и на већину околних земаља. Свако ко је писао сценарио, радио на филму, или водио дуге и бесмислене разговоре са људима који су продуценти само зато што имају новац, а не зато што познају филмску уметност, препознаће готово идентичну матрицу, иза које се у позадини ваља профит огледан у приступу – забава и разбрига.
Наравно, све ће бити покривено излизаном флоскулом „уметник то тако види,“ а да притом нико неће желети, а ни смети да призна да је самоуверени и бахати „уметник“ заправо и слеп и луд.
