„Пропаст Запада“ је монументално и пророчко дело у два тома немачког филозофа Освалда Шпенглера. Први пут је објављено пре једног века, а садржи мноштво запањујуће тачних предвиђања о нашем савременом добу. То је задивљујућа анализа онога што данас живимо.
Шпенглеров циљ и нова визија историје
Шпенглеров циљ био је да открије судбину западне цивилизације, истражујући понављајуће теме и обрасце кроз историју. Он се прекида са линеарним погледом на историју човечанства који су заступали Хегел и Маркс. Уместо тога, он појам историје посматра као збирку култура које функционишу као независни организми.
Иако су ти организми међусобно различити, сви имају неке заједничке особине. Њихов животни век траје отприлике хиљаду година, и сви пролазе кроз исте фазе: рођење, раст, зрелост, опадање и коначну смрт.
Културе се рађају као жива бића, развијају се, достижу свој врхунац, а затим почињу да опадају и нестају. Нема изузетака од овог правила: европска култура ће ишчезнути као што су ишчезле древне египатска, грчка, персијска и римска култура.
Фаустовска душа Запада
Шпенглер западну културу назива фаустовском, позивајући се на Гетеа, кога је веома поштовао. Најкарактеристичнија црта ове културе јесте жеља за доживљавањем даљине и бесконачности.
Тај нагон може се уочити у свим делатностима западног човека, који се креће ка крајњости која прети његовом постојању.
Примери фаустовског трагања за бескрајем су: дуга путовања викиншких морепловаца који су стигли све до Америке, крсташки ратови, географска открића, примена просторне перспективе у уметности, готичке катедрале које „разбијају небо“, изум телескопа, вишецевног оружја и свих савремених средстава превоза.
Из новијег доба, тој листи можемо додати небодере, освајање космоса и контролу сајбер простора.
Од културе ка цивилизацији
Свака култура има своју препознатљиву путању. Када достигне врхунац и исцрпи свој унутрашњи потенцијал — у случају фаустовске културе то су велика уметничка и научна достигнућа касног XVIII и раног XIX века — неизбежно наступа опадање.
Шпенглер завршну, опадајућу фазу назива цивилизацијом, за разлику од већине аутора који „културу“ и „цивилизацију“ користе као синониме. Он сматра да се у фази цивилизације појављују исти типови појава и догађаја у свим историјским циклусима.
У фаустовској култури, прелаз у цивилизацију почиње политички са Француском револуцијом и Наполеоном, а у економском смислу са индустријском револуцијом и модерном производњом.
Духовни и материјални човек
У фази културе нагласак је на духовним достигнућима — уметности, филозофији, религији и делимично науци. У цивилизацији, напротив, у први план долазе технологија, право, политика и економија.
Док човек културе ствара себе изнутра, човек цивилизације шири се ка споља, све више посматрајући свет као плен који треба освојити.
Фазе цивилизације: од демократије до цезаризма
Цивилизације имају и своје унутрашње фазе. У првој фази, хијерархија се привидно урушава и рађају се демократија и масовно друштво. Међутим, демократија затим уступа место цезаризму — добу јаких, ауторитарних вођа.
Још пре једног века, Шпенглер је уочио да се органски развој Запада распада. Фаустовски цивилизацијски период добија механички карактер, дефинисан спољашњошћу и вештачкошћу.
Мегалополис – симбол окамењене цивилизације
Овај механички дух најбоље се огледа у развоју градова: док су градови у раном периоду културе били органски повезани са околним селима, у доба цивилизације они се претварају у згуснуте мегалополисе. Ти светски градови доминирају континентима, претварајући све ван њих у потчињене провинције.
Модерни мегалополис је упечатљив пример окамењене цивилизације. Сачињен од камена и бетона, он више није насељен народом, већ неорганском масом лишеном идентитета. Становник мегалополиса је савремени неономад, који сваки велики град на свету осећа као свој, али се осећа странцем у оближњем селу или варошици.
Човек мегалополиса
Позни човек мегалополиса одликује се хладним осећајем за чињенице, прагматизмом, научним погледом на свет и одсуством метафизичких потреба. Природни ритам живота је угашен. Постојањем влада интелект.
Због тога човек мегалополиса живи у сталном стању напетости, јер, како каже Шпенглер, „интелигенција је само способност разумевања под високим напоном“.
Да би избегао лудило од непрестане менталне напетости, он покушава да је неутралише вештачким и површним облицима опуштања, што се често манифестује у безумном хедонизму.
Шпенглер пише:
„Олакшање тешког, интензивног мисаоног рада његовом супротности — свесном и увежбаном лудовању — олакшање интелектуалне напетости телесном напетошћу спорта, телесне напетости чулним напором ‘задовољства’ и духовне напетости ‘узбуђењима’ клађења и такмичења, чисте логике дневног рада свесно уживаном мистиком — све је то заједничко светским градовима свих цивилизација.“
Интелект, неплодност и „метафизичка смрт“
Интелект светског града продире у све сфере живота. Уметник или филозоф мегалополиса више ништа оригинално не ствара — он само конструише и тумачи. Недостаје му истинска стваралачка снага. Његов ум подсећа на неплодно тло.
Та неплодност постаје и биолошка. Испрва број становника цивилизацијског града нагло расте, али потом стопа наталитета драматично опада. Долазак имиграната обично то привремено надомешћује.
Шпенглер овај феномен назива „метафизичком смрћу“, пишући:
„Последњи човек светског града више не жели да живи — можда се као појединац држи живота, али као тип, као заједница, не, јер је карактеристика оваквог постојања то што елиминише ужас смрти. Оно што истинског сељака испуњава дубоким страхом — мисао да породица и име могу бити угашени — изгубило је своје значење. Наставак крви у видљивом свету више није дужност крви, а судбина да будеш последњи у роду више се не осећа као проклетство. Деца се не рађају, не зато што је то постало немогуће, већ зато што интелигенција, достигавши врхунац, више не налази разлог за њихово постојање.“
Интелект против живота
Објашњење овог процеса лежи у томе што пренаглашени интелект на крају прождира животну снагу. Живот, у свом суштинском смислу, супротстављен је разуму. Рационални ум не види вредност у изворној стварности живота. Бескрајни, механички прагматизам индивидуалног интелекта и технологије подрива саму суштину живота.
Карл Јунг је ово сажето описао речима:
„Интелект узурпира место на којем је некада био дух.“
Мрачна дијагноза, али и мудро огледало
Прогноза коју је Шпенглер изнео у „Пропасти Запада“ јесте суморна, али нам може помоћи да схватимо историју и сопствено доба. Она такође објашњава зашто многи људи у другим деловима света са неповерењем гледају на западни начин живота и често га потпуно одбацују.
Иако не пружа много наде у погледу будућности наше цивилизације, ово дело садржи огромну мудрост, вредну читања због саме лепоте мишљења. Писано је поетски, није сувопарна филозофија, већ спаја науку и уметност на изузетан начин.
Позив на суочавање са стварношћу
На крају, Шпенглер нас подстиче да се суочимо са стварношћу — ма колико она била узнемирујућа.
И управо је та узнемиреност, та интелектуална напетост, оно што је, како аутор каже, „фаустовски ум“ учинило очараним овим делом.
