Слом Карађорђевог устанка 1813. године оставио је Србију у најтежем положају. Народ који је четрнаест година осећао дах слободе, сада се поново нашао под ногом османске власти. Али, освета Турака није се задржала само на враћању власти.
Казна је била сурова: харачи су удвостручени, намети постали неподношљиви, а зулуми ага и спахија претворили свакодневицу у живот под бичем. Уместо обећане амнестије, Србија је засута крвавом осветом.
У таквом окружењу семе новог отпора није могло да мирује. Посебно је Пожешка нахија, због појачаних намета и дивљања турских старешина, постала жариште незадовољства.
Искра у манастиру Трнава
Управо у манастиру Трнава код Чачка 1814. године окупили су се Срби, тражeћи начин да заштите част и голи живот. Игуман Пасије, духовник који је носио и мантију и устанички жар, постао је глас народа. Њему се придружио Михаило, брат чувеног војводе Хаџи-Продана Глигоријевића, који је већ у Првом устанку показао војничку храброст.
Напад на турске представнике у Пожешкој нахији био је први пламен. Буна се убрзо проширила на Јагодинску и Крагујевачку нахију. Све је мирисало на нови устанак.
Хаџи-Продан и Милош – два погледа на борбу
Када је чуо за покрет, устанички војвода из Карађорђевих дана, Хаџи-Продан Глигоријевић, стао је на његово чело. За њега није било дилеме – боље смрт у борби него живот у понижењу. У његовој нарави било је више срчаности него тактизирања.
С друге стране, Милош Обреновић, такође старешина из Првог устанка, гледао је ствари другачије. Он је процењивао да Срби нису довољно снажни, да је народ исцрпљен, а да је без подршке Русије сваки покрет осуђен на пропаст. Милош је одбио да стане на чело буне, убеђен да је превише рано за нови свеопшти устанак.
Док је Хаџи-Продан позивао народ на оружје, Милош је кренуо путем преговора. Са везиром Сулејман-пашом постигао је привидни договор: устаницима ће бити опроштено ако положе оружје.
Турска издаја и сурова освета
Охрабрени Милошевим посредовањем, многи су поверовали у обећање и пристали да се повуку. Али, Турци су опет показали старо лице – обећање је било само замка. Уместо милости, уследила је сурова освета.
Око три стотине највиђенијих Срба било је погубљено. Игуман Пасије, који је својим речима подигао народ, мученички је набијен на колац. Његова смрт одјекнула је као опомена да под турском влашћу није било ни правде ни сигурности. Други угледни људи прошли су исто, а народ је остао обезглављен.
Сам Хаџи-Продан успео је да побегне у Аустрију, спасивши главу, али не и свој покрет. Буна је у крви угушена.
Трагичан крај и нова лекција
Хаџи-Проданова буна није донела слободу, али није била узалудна. Њен трагичан крај показао је да Србија није спремна за свеопшти рат у том тренутку, али и да пламен слободе није угашен.
За Милоша Обреновића, све што се догодило било је драгоцено искуство. Видео је да народ има снаге за борбу, али да устанак мора бити пажљиво планиран и ослоњен на реалну подршку. Управо зато ће већ 1815. године, у Такову, Милош преузети вођство у новом устанку – оном који ће донети трајније резултате и поставити темеље српске државности.
Крвави увод у ново буђење
Хаџи-Проданова буна остала је у историји као кратка и крвава, али судбоносна епизода. Она је показала да Срби не могу прихватити понижење и да ће сваки турски зулум само рађати нови отпор.
Игуман Пасије, мученички страдао на колцу, остао је симбол вере и непоколебљивости. Хаџи-Продан, иако поражен, уписао се као човек који није пристао на мир по цену ропства. А Милош, који је одбио да се упусти у преурањену борбу, из ове буне изашао је са јасним уверењем да Србију може ослободити – али само ако изабере прави тренутак.
Тако је крвава буна из 1814. постала пролог устанка из 1815. године. Једна је угашена у крви, али друга је донела живот једној новој Србији.
