Oзрен, вековна планина српског народа, у Одбрамбено-отаџбинском рату оскрнављена је зверским убиствима бораца и цивила на озренско-возућком ратишту где су српске главе качене на зидове, а заробљеници проживљавали паклене муке све до последњег даха.
Наређењем 3. корпуса тзв. Армије БиХ од 31. марта 1995. одред „Ел муџахид“ директно је био потчињен 35. дивизији КОС-а са седиштем у Завидовићима.
Први муџахедини стигли су на подручје средње Босне. Многи од њих били су припадници терористичке организације „Ал Каида“, а циљ им је био освајање базе одакле би ова организација могла да даље оперише.
Присуство муџахединских добровољаца легализовано је још 1992. одлуком Алије Изетбеговића да би 13. августа наредне године генерал Расим Делић потписао наређење којим се одобрава формирање одреда с називом „Ел муџахид“ у зони одговорности 3. корпуса.
Прва три месеца, кобне 1995. године, протекла су под снегом уз повремене оружане провокације. Страхоте за Србе дошле су с касним пролећем.
„Преживели борци ВРС памте налете верских фанатика преко коте Хумка које је предводио Абу Авдулах из Либије, који је био ветеран из рата у Авганистану, а који је у овом нападу погинуо. На српској страни су били велики губици. Само из прњаворске бригаде погинула су и нестала најмање 53 борца. Тих дана нестао је и Радомир Сандић из Црквене код Прњавора, отац једне од 12 трагично страдалих беба у бањалучком породилишту 1992. године“, записано је у публикацији Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих која је рађена у координацији са борачком организацијом општине Србац, с фокусом на страдање Српчана на озренско-возућком ратишту 1995.
Муџахедини су били препознатљиви по клању. Одсечене главе односили су као ратни трофеј, пише Глас Српске.
„Крајем јуна 1995. група иностраних муџахедина напала је положај србачке бригаде у рејону Паљеника. Два припадника чете војне полиције су убијена приликом испомоћи нападнутој прњаворској бригади у рејону Николиног брда. Њихова унакажена и обезглављена тела, са убодним повредама, размијењена су накнадно“, записали су аутори који су, приликом рада на овој публикацији, осим извора из литература, завели и сведочења некадашњих бораца на овом ратишту.
Муџахедини су, између осталог, имали у својој бази посебан шатор за верске обреде, а једна рушевна кућа била је претворена у затвор за заробљенике. Сеча људских глава и делова тела, пише, била је редовна појава, при чему су главе најчешће одсијецане секирама. Неки од муџахедина тада су изговарали „текбир“, а преостали одговарали „Алаху- екбер“.
– Муџахедини су заробљеницима доносили одсечене главе српских бораца, од којих су једну препознали, а из којих је капала свежа крв. Наређивали су им да љубе одсечену главу српског војника којег су прво живог заробили те тукли да би га на крају обезглавили. То је била глава Гојка Вујичића. Након што су били натерани да изљубе главу, муџахедин ју је окачио на ексер на зид собе. Глава је у тој соби била три дана – пише у публикацији Центра.
Заробљеници су мучени и на друге начине. Један је био и прикопчавање електричних уређаја на делове тела како би изазвали електрични удари.
– Везане ланцима водили су на оближњу реку и тамо их терали да леже у води по неколико часова, а после их тако мокре враћали у логор. Изводили су их око 14 часова, када је најјаче сунце, те им наређивали да легну на леђа и гледају сунце, а у тим тренуцима у зубима су морали држати један комад дрвета. Свакодневно су од заробљеника тражили да прихвате исламску веру – истакнуто је.
Обредно убијање на Возући муџахедини су забележили на фотографијама и видео-тракама.
„Сцене смакнућа српских бораца су језиве. Висили су окачени о ужад, везани су потапани у бурад, пријећено им је клањем, дељени су ножеви да се међусобно убијају, а тукли су их свиме што им је падало под руку. Постојала је чак и информација да је 28 одсечених глава заробљених бораца са Возуће послато у Техеран“, пише у публикацији Центра.
Борбе у унутрашњости Озрена су заустављене склопљеним примирјем 12. октобра 1995. Дејтонским мировним споразумом освојена територија бивше возућке општине припала је ФБиХ. Средином новембра 1997. године у рејону Гостовића ексхумирано је 17 српских лешева – 13 обезглављених, једна глава је била поред тела, док су осталој тројици лобање биле разбијене.
У Возућој су остали девастирани црквени објекти, на хиљаде опљачканих и уништених кућа, разорених села, заселака, спаљена имања, убиства и тортуре заробљеника. Више од 7.000 душа је протерано са вековних огњишта.
Три деценије после припаднике одреда „Ел муџахид“ из Алжира, Туниса, Јемена, Авганистана и Саудијске Арабије, у Федерацији воле називати „браниоцима Босне“ док протерано српско становништво из Возуће носи епитет агресора. И то је један јако значајан сегмент овдашњег ратног парадокса.
На иницијативу „Завичајног удружења Завидовићана“ из Добоја, које води некадашњи начелник Штаба 4. озренске бригаде Зоран Благојевић, од 2007. на дан пада Возуће (10. септембар) одржава се марш „Стазама егзодуса“ који има за циљ да подсети на сурову судбину коју је српски народ доживео на Озрену и пут којим су кренули.
Како је НАТО уништио „Краљицу“
Крајем августа у рат, на страни Бошњака, директно се укључила авијација НАТО пакта операцијом кодног назива „Намерном силом на Републику Српску“. Очигледан пример садејства је управо озренско-возућки рејон што је на крају довело до пада Возуће.
„Хронологија догађаја из септембра 1995. указује на то да је задатак НАТО-а био да уништи главно чвориште везе ВРС на Озрену, репетитор „Краљицу“, што је довело до прекида комуникација између јединица ВРС које су биле ту и одсјечености од Главног штаба и остатка Српске. Након што је 7. септембра репетитор у потпуности уништен, у јутарњим часовима 10. септембра 2. и 3. корпус су покренули акције током којих је пала Возућа и уследио егзодус Срба“, записано је у публикацији Центра.
