Сваки пут када поново гледам Матрикс, откријем нешто ново. То није само акциони филм или научнофантастични спектакл; то је дело слојевито испуњено митологијом, филозофијом и питањима о људском постојању.
Оно што га чини и даље јако популарним, јесте чињеница да нас позива не само да посматрамо Неов пут, већ и да размишљамо о сопственој потрази за истином, смислом и идентитетом.
Неова празнина и питање буђења
Нео почиње као Томас Андерсон, човек подељен на два дела: програмер у безличној корпорацији дању, а подземни хакер ноћу. Његов живот обележава отуђеност – не спава, не повезује се са људима, живи у стерилном стану који одражава његову унутрашњу празнину. Осећа да нешто није у реду, али не уме да то именује.
Када му Тринити шапне: „То је питање које нас покреће“, она именује његову нејасну чежњу. То питање – „Шта је Матрикс?“ – није само покретач радње; то је егзистенцијално питање које свако од нас у неком тренутку постави: Шта је стварност и које је моје место у њој?
У том тренутку почиње његова трансформација: од празнине ка трагању.
Морфеј и пророчанство
Морфеј улази у причу као ментор и верник. Он Неу говори о пророчанству: Један, изабрани који ће по вољи мењати Матрикс и донети људима слободу. За Морфеја је вера у Неа апсолутна, али није пука заслепљеност – она ствара услове да и Нео сам почне да верује у себе.
Црвена и плава пилула – избор који све мења
Један од најмоћнијих симбола у Матриксу јесте сцена у којој Морфеј Неу нуди избор: црвену или плаву пилулу. Тај тренутак није само заплет филма, већ и метафора која је превазишла биоскопско платно и постала део културе.
Црвена пилула представља сурову истину. Она је улазница у свет који је тежак, болан и понекад застрашујући, али и једини аутентичан. Узевши је, човек прихвата да одбаци све илузије и да се суочи са стварношћу онаквом каква јесте. То је чин храбрости, спремности да се изгуби сигурност како би се пронашла слобода.
Плава пилула, с друге стране, симболизује удобност и заборав. Она омогућава да човек настави да живи у познатом, у топлом оклопу илузије, где нема бола ни узнемирујућих питања. Избор плаве пилуле значи одабир мира и конформизма, али по цену истине.
Овај избор није о таблетама, већ о човековој вољи
У сржи, овај избор није о таблетама, већ о човековој вољи. Црвена и плава пилула су два пута која се налазе пред свима нама у различитим тренуцима живота: један води ка истини и слободи, други ка сигурности и незнању. Оно што Матрикс поручује јесте да је свакако неопходно бирати, јер управо избор одређује ко смо и куда идемо.
Морфеј у филму представља архетип ментора, попут Мерлина у артуријанским легендама или Оби-Вана у Ратовима звезда: он препознаје хероја пре него што херој сам себе препозна.
Али вера није преносива. Без обзира на то колико снажно Морфеј понавља да је Нео Један, он то не може постати док сам то не прихвати. Ту ступа на сцену пророчица.
Шта представља сцена са пророчицом?
Сцена са Пророчицом остаје једна од најзагонетнијих. Она није узвишена мистичка фигура, већ старија жена која пече колачиће у обичној кухињи. Та слика разоружава: показује да она није ту да диктира судбину, већ да усмери људе ка путу који морају слободно изабрати.
Она сеје семе. Сцена са вазом – када Нео обори вазу баш након што га је упозорила – приморава га да размишља о узрочности. Да ли се то догодило зато што га је упозорила или би се догодило ионако? Њено питање – „Да ли би је сломио да ти ништа нисам рекла?“ – убацује сумњу и рефлексију у његов ум.
Исто тако, када му каже: „Ти ниси Један“, то у ствари није њена изјава, већ његов сопствени закључак. Она га подстиче да сам дође до те мисли, јер још увек не верује. То је суштинска разлика: Пророчица никад не лаже, већ људима каже оно што у том тренутку морају чути.
Најважнија лекција скривена је у њеној реченици: „Бити Један је исто као бити заљубљен. Нико ти не може рећи да си заљубљен, једноставно знаш. Од главе до пете.“ То је суштина самоспознаје – temet nosce, „упознај самог себе“, натпис на њеним вратима.
„Нема кашике“
Пре сусрета са Пророчицом, Нео упознаје „потенцијале“, децу која би такође могла бити кандидати за Једног. Један дечак га учи: „Не покушавај да савијеш кашику. То је немогуће. Уместо тога покушај да схватиш истину. Нема кашике.“
Ова реченица је постала култна, али у филму има дубоко значење. Кашика постоји само унутар Матрикса; она није „стварна“. Да би је променио, Нео мора прво да промени себе. Лекција је јасна: не ради се о томе да контролишеш предмете, већ да преобликујеш сопствену свест.
Избор, жртва и васкрсење
Пророчица поставља сцену за Неово буђење када му каже да ће морати да бира између сопственог живота и Морфејевог. Та криза постаје окидач. Када одлучи да спасе Морфеја, Нео поступа супротно својим уверењима да није Један – али управо тим чином улази у своју улогу.
Кулминација је његова смрт од стране Агента Смита. Тада постаје јасно шта је Пророчица мислила речима о „следећем животу“. Уз Тринитину љубав као катализатор, Нео васкрсава и први пут види Матрикс као код. Тек тада постаје истински Један.
Мит, филозофија и смисао
Неов пут одражава безброј митолошких образаца, нарочито „Пут хероја“ Џозефа Кембела. Он је невољни спаситељ, вођен менторима, искушаван кроз пробе, умире и поново се рађа пре него што се врати трансформисан. Попут Христа, умире и устаје да спасе свој народ. Попут Буде, буди се за дубљу истину о стварности.
Филозофски, филм се ослања на Платонову Алегорију пећине – људи који сенке сматрају стварношћу док један не изађе на светлост – и на Бодријаров Симулакрум и симулацију, књигу која се појављује и као реквизит у филму.
Стварност је увек посредована, увек под знаком питања. Суштина није у апсолутној сигурности, већ у храбрости да се делује на основу вере.
Трајна порука
Оно што Матрикс чини снажним јесте његов нагласак на слободи избора. Судбина постоји само у оној мери у којој је сами прихватимо. Пророчица не диктира будућност; она само благо усмерава. Морфеј не може да пренесе веру Неу; он може само да му покаже врата. А Нео не може постати Један док то не осети изнутра.
Можда је зато овај филм и даље толико моћан. Говори о универзалној људској борби за буђење, за скидање илузија комфора и страха, и за прихватање сопственог истинског ја. Матрикс је фикција, али питања која поставља – о слободи, избору и идентитету – остају стварна.
Сваки пут када га одгледам до краја, запитам се: ако би ми понудили избор, да ли бих узео црвену пилулу? Или и даље чекам да ми, попут Пророчице, неко каже оно што у дубини већ знам?
