Samo 0,75% BDP-a Srbije čine tzv. ekološka dobra i usluge, što je među najnižima u Evropi, pokazuju ekonomska saznanja. Kako se ta brojka računa, i šta nam tačno govori, objašnjava Uroš Davidović, doktorand na Ekonomskom fakultetu u Beogradu u oblasti ekonomije klimatskih promena.
Prema analizi podataka dostupnih na Eurostatu, Srbija po „zelenosti“ svoje privrede daleko zaostaje za Evropskom unijom, ali i za većinom svojih suseda.
Kako pokazuje Eurostat, udeo „zelenih proizvoda i usluga“ je tek 0,75% bruto domaćeg proizvoda (BDP) Srbije, prenosi Klima 101.
Prosek Evropske unije je 3,3%, a među analiziranim zemljama se od Srbije jedino gore kotira Mađarska, sa oko 0,5% zelenog BDP-a.
Šta ove brojke zaista znače?
Da bismo bolje razumeli, korisno je prvo ukazati na nekoliko osnovnih pojmova i principa iz opšte ekonomske analize.
Prema osnovnom ekonomskom modelu kružnog toka, privredni sistem jednog društva čine domaćinstva i preduzeća. U ovom modelu, sve što domaćinstva i preduzeća rade je da proizvode, razmenjuju i troše vrednosti.
Osnovni ekonomski tok vrednosti
Preduzeća koriste alate i mašine (kapital), kako bi uz pomoć znanja i veština (rad) ekstrahovali i preradili prirodne resurse (zemlja) i time stvorili proizvode koji su vredni za domaćinstva.
Domaćinstva, sa druge strane, obezbeđuju kapital, rad i zemlju koji predstavljaju vrednosti za preduzeća. Razmena ovih vrednosti vrši se pomoću novca (u formi izdataka, dohotka, prihoda, nadnice, rente ili profita) koji je ništa drugo do dogovoreno sredstvo razmene i čuvar vrednosti.
BDP kao mera razvoja – ali sa ograničenjima
Tradicionalna ekonomska analiza tvrdi sledeće: što je razmena vrednosti brža i obimnija, to je društvo razvijenije i bogatije. Ako se za meru brzine i obima razmene vrednosti odabere bruto domaći proizvod (BDP), što se uobičajeno i radi, onda uopšteno važi tvrdnja da što je viši BDP jednog društva, to je društvo u većem blagostanju. Ali da li je to zaista tako?
Nedostaci tradicionalnog modela – ekološki troškovi
Sa aspekta životne sredine, ključni nedostatak opisanog modela privrede je što prećutkuje dve važne činjenice: prirodni resursi u vidu materijala i energije koji predstavljaju osnovne faktore proizvodnje najčešće su ograničeni, a potrošnja ima svoje nusproizvode u vidu otpada i zagađenja.
Ekonomija životne sredine i prirodnih resursa prepoznaje ove nedostatke, pa se pomenuti model kružnog toka proširuje.
Linearna ekonomija – model „uzmi, proizvedi, potroši, odloži“
U ovom proširenom modelu kružnog toka može se jasno uočiti sva tragedija savremene linearne ekonomije koja funkcioniše po principu „UZMI-PROIZVEDI-POTROŠI-ODLOŽI“.
Element „UZMI“ odnosi se na crpljenje prirodnih resursa i usluga životne sredine, elementi „PROIZVEDI“ i „POTROŠI“ deo su ekonomskog ciklusa; a element „ODLOŽI“ predstavlja izlučivanje otpada i zagađenja iz privrednog sistema natrag u životnu sredinu.
Dok se sa jedne strane resursi životne sredine poput minerala, šuma ili voda „čerupaju“ i bespoštedno iskorišćavaju, sa druge strane se ta ista životna sredina „zatrpava“ i menja, često nepovratno, otpadom i zagađenjima.
Dva izvora pritiska na prirodu
Pritisak društva na životno okruženje počiva na prvoj i poslednjoj tački linearne ekonomije: nekontrolisanom iscrpljivanju resursa i odlaganju otpada. Prva tačka dovodi u opasnost budući razvoj, a poslednja direktno utiče na kvalitet života.
Alternativa – kružna ekonomija
Ovi problemi uočeni su još u drugoj polovini 20. veka, pa se od tada osmišljavaju rešenja u okviru koncepta kružne (cirkularne) ekonomije. Ta rešenja imaju za cilj da „ozelene“ privredni sistem kroz procese konzervacije resursa i eliminacije otpada.
Kako izgleda „zelena“ ekonomija?
Koncept kružne ekonomije se gradi kroz stvaranje novih grana, prelazak na čistije tehnologije, izmenu poslovnih modela i navika potrošača, kao i kroz reforme u sistemu vlasničkih prava. Iako na globalnom nivou ima još puno posla, načinjeni su prvi koraci.
Zbog toga danas govorimo o sektoru ekoloških dobara i usluga – SEDU – čiji je cilj zaštita životne sredine i upravljanje resursima.
Šta sve ulazi u ekološke delatnosti?
Ovaj sektor obuhvata tržišne proizvode i usluge (solarni paneli), proizvodnju za sopstvene potrebe (npr. grejanje zgrada), kao i netržišnu proizvodnju (npr. merenje zagađenja).
Prema aktuelnim klasifikacijama, „zelene“ delatnosti odnose se na: zaštitu vazduha, klime i biodiverziteta, sanaciju zemljišta i voda, smanjenje buke, upravljanje otpadom i otpadnim vodama, korišćenje obnovljivih izvora energije i istraživanja u oblasti zaštite životne sredine.
Kako se računa „zeleni“ udeo u BDP-u?
Kada se sabere bruto dodata vrednost svih „zelenih“ delatnosti tokom jedne godine, dobija se ukupna vrednost SEDU sektora. Taj broj se deli sa ukupnim BDP-om, čime se dobija procenat zelene ekonomije.
U Srbiji je ta vrednost, prema poslednjim podacima, 0,75%.
Srbija – ispod 1% i bez napretka
Upoređenje sa susedima pokazuje da Srbija zaostaje. Osim Mađarske i Srbije, sve zemlje regiona imaju udeo preko 1% (ili 1,5% bez Severne Makedonije), uz jasan trend rasta tokom perioda 2014–2022.
Bugarska i Rumunija su veći deo perioda bile u rangu proseka EU.
Srbija bez pomaka uprkos obavezama
Mađarska stoji još lošije od Srbije, i to ne samo po nižem udelu, već i po opadajućem trendu.
S obzirom na to da je Srbija kandidat za članstvo u EU i potpisnica „Zelene agende za Zapadni Balkan“, stagnacija u zelenom sektoru pokazuje da su napori donosilaca odluka nedovoljni.
Reforma energetike, transport, kružna ekonomija, smanjenje zagađenja i zaštita biodiverziteta – sve to je ostalo uglavnom na papiru.
Poziv za buđenje
Ovo je samo još jedan kvantitativan pokazatelj da Srbija nije krenula dobrim putem u zelenoj tranziciji. Zbog geografskog položaja i izloženosti klimatskim promenama, krajnje je vreme da se krene sa prilagođavanjem privrede i društva novoj ekološkoj stvarnosti.
