Иако понеки од ауторитета у српској науци о књижевности и даље верују да Пекићев анимозитет према Црњанском није био утемељен на било каквом личном искуству, истина је ипак другачија: Пекић и Црњански су се видели, најмање једном, и том приликом су разменили укупно три реченице: Пекићу су припадале две, Црњанском једна.
Једна фуснота госпође Љиљане Пекић у књизи Пекићеве преписке Коресподенција као живот, доноси нам тај разговор у целости. Пекић и Црњански су се срели у Удружењу књижевника Србије, непосредно по Црњансковом повратку у земљу из лондонске емиграције. Пекић је пришао Црњанском и казао му је: ,,Господине Црњански”; Црњански је одговорио ,,Ја сам друг”; Пекић је узвратио ,,Ја сам још увек господин” а затим је изашао из просторије.
После ове размене удараца, код Пекића се на више места могу видети знаци анимозитета према Црњанском. Логика је јасна: Пекић се обратио Црњанском са господине, алудирајући на његов грађански (у преводу – антикомунистички) статус између два рата; Црњански се, именујући себе као друга, дистанцирао од тог статуса; Пекић му то није опростио. Све је јасно, зар не?
Па ипак, баш и није тако јасно. Пекић је свим својим јунацима давао најбоље шансе, а посебно онима са којима се није слагао. То значи да је умео да ствари сагледа и из супротног угла. Дакле, из перспективе Црњанског, иста ова прича гласила би овако: долази ми у сусрет један висок, непознат човек; ословљава ме са ,,господине Црњански”; помислим да је провокатор и зато из опрезности кажем ,,Ја сам друг”; провокатор одговори: ,,Ја сам још увек господин”, а затим се окреће и одлази.
Ко би могао да замери Црњанском на овој опрезности, посебно када се зна да му безбедоносне гаранције сасвим сигурно није дао Јосип Броз?
Низ сагласности
Када сам прочитао ову размену удараца, запитао сам зашто је она Пекића баш толико јако погодила, да је, и неколико година касније, имао потребу да ту и тамо пљуцне на Црњанског. То је могуће само ако се Пекић јако разочарао у Црњанског, а могао је да се разочара само ако је између њих постојала нека тајна веза и неко скривено разумевање, које на површини није било видљиво. Кажем, ,,на површини” јер када се посматра њихов опус, Црњански и Пекић сасвим сигурно нису блиски писци.
Међутим, када сам, размишљајући о овој двојици својих пријатеља из прошлости, прешао преко поетичких површности, одједном се преда мном појавио читав низ сагласности. Није ствар само у њиховом антикомунизму. Ствар је у томе што је Пекића изузетно иритирала потреба писаца да се изолују од судбине свог народа, под изликом да су заузети стварањем уметности (са или без наводника).
Пекићевим речима: ,,Сматрам да сјајне књиге, ангажоване, као и неангажоване, не извињавају личну изолованост писца од живота његовог друштва, његове нације и човека уопште”. Ако је збиља тако, онда Пекића већина српских међуратних писаца сасвим сигурно није могла да импресионира, али га је зато могао одушевити управо Црњански. И то не само због антикомунистичке садржине свог ангажмана, већ и због одлучности и јасности у испољавању тог ангажмана током тридесетих година прошког века (полемика са Нолитом, полемика са Крлежом, Идеје).
Друга ствар која их спаја јесте то што су обојица социјално питање раздвајали од комунизма, покушавајући да га сагледају и реше у оквиру националног питања. Црњански је, рецимо, 1919. године, на Београдском универзитету, био социјалиста, али је избачен из странке због тзв. ,,националистичке девијације”.
Црњансковим речима: ,,Приликом доласка једне социјалистичке делегације из Пеште, пао сам у националистичку девијацију и био ми је забрањен приступ у Дом [Раднички дом]. Тврдио сам да те индустријски јаче земље, нас, земљорадничке земље, крај свег социјализма, и даље да искоришћују, али сам имао свега један глас за ту теорију. То је био поменути Илија Петровић, преводилац Бајрона, који је имао некакве везе са шефовима социјалиста. Кад је он отишао, ја сам излетео.” Што се тиче Пекића, он је у једном интервјуу себе одредио као десног социјалдемократу, како би могао да се дефинише и национално девијантни социјализам раног Црњанског.
Друга ствар која их спаја јесте то што су обојица социјално питање раздвајали од комунизма, покушавајући да га сагледају и реше у оквиру националног питања
И Пекић и Црњански су осетили да се социјално питање не може решавати по страни од националне судбине, што је лекција коју су правоверни комунисти српског порекла, мање интелигентни од обојице, научили тек касније, у Титовој Југославији. Сваки који би покушао да се позабави и националним питањем, односно инфериорним положајем Србије у односу на остале југословенске републике – положају који је био ехо коминтерновског разумевања Краљевине СХС/Југославије у којој је тзв. ,,великосрпска” буржуазија угњетавала све остале народе – био је политички ликвидиран, као Благоје Нешковић 1952. године или (вероватно) физички ликвидиран, попут Слободана Пенезића Крцуна 1964. године.
Додајмо овде, у контексту скорашњег ,,културно-уметничког програма” на територији региона, и случај Танасија Младеновића уредника Књижевних новина. Он је 1968. године нотирао речи Ивана Стеве Крајачића, Титовог интимуса и високог функционера СК Хрватске, упућене делегацији бораца Србије приликом откривања споменика у Јасеновцу.
Оне су гласиле овако: ,,Шта ви Срби хоћете, хтели сте да нам убијете Тита, [?] ви сте опанчари и свињари, хоћете индустрију, за вас није индустрија, ви сте били и остаћете свињари и опанчари”. Консеквенца: Тито се обратио Градском комитету СК Београда, речима ,,ову банду [екипу Књижевних новина] треба разјурити.” И ,,банда” би успешно разјурена, од стране правоверних српских комуниста, који нису били ,,националисти”.
Против револуције
Вратимо се Пекићу и Црњанском. Обојица великих српских писаца нису никада били идеолошки острашћени антикомунисти, већ су свој отпор револуционарним променама градили на хуманистичком ставу о неправдама револуционарне ,,правде” и немоћи револуције да своје идеале претвори у реалност (Пекић) односно, на чињеници да се преображај човека не може извести споља (револуцијом), већ само изнутра (васпитањем), што је био став Црњанског у тексту ,,Васпитање и револуције” из 1919. године. (Овај Црњансков став, узгред буди речено, одговара Воландовом запажању о Московљањима у чувеном роману Мајстор и Маргарита, Михаила Булгакова. Када мало боље размислим, чини ми се да је у овом случају, Воланд био гласноговорник Булгакова).
Социјална црта код Црњанског и Пекића може се разумети и као њихова дистанца од капитализма. И један и други су, наиме, били критички настројени и према ,,материјалистичкој цивилизацији”, са којом су, из прве руке, могли да се сретну на истом месту – у Лондону, у коме су обојица живели нешто више од две деценије.
Незаборавне су речи Црњанског у којима објашњава своју намеру приликом писања Романа о Лондону: ,,У свом роману о Лондону намеравам да покажем грозно робовање данас новцу. Страшни напор милионских маса који сваки дан, сваки дан поново, иду на рад, и враћају се на рад, да би могли да купе фрижидере, радио, апарат за телевизију. Да покажем како је ужасно да све оно што је човек некада добијао младошћу, храброшћу, веселошћу, данас, може само купити. За новац.”
Укратко речено, Црњански је ужаснут чињеницом да новац господари човеком, зато што је новац једина вредност. Ако је новац једина вредност, онда то значи да све што вреди јесте избројиво, материјално, видљиво, а када се човек сведе на оно ,,материјално”, он се више не разликује битно од животиње.
То је и закључак до кога долази један антихуманиста, много година после Црњанског, када каже: ,,Хтели бисте да знате како ће се суперинтелигентни киборзи понашати према обичним људским створовима од крви и меса? Најбоље да почнемо од тога што ћемо испитати како људска бића поступају према својим мање интелигентним животињским сродницима.”
Материјалистички свет
Пекић се надовезује на Црњанскову ужаснутост пред сликом човека сведеног на пуко тело. Наредна фаза те редукције, јесте потреба да се то тело (пре него сам човек) усавршава хемијским једињенима или електронским имплантима. У супротном, пушта се да умре (уз дискретну асистенцију), уколико није профитабилан.
Црњански је ужаснут чињеницом да новац господари човеком, зато што је новац једина вредност
Пошто долази после Црњанског, Пекићу ће бити видљиво оно што Црњански тек слути, па зато пише романе попут Беснила, 1999. и Атлантиде у којима тематизује однос између човека и технологије која човеку више не служи, већ га претвара у нешто друго. А да не би оставио недоумицу у погледу свог односа према себи савременој цивилизацији, Пекићу неће бити страни и овакви, врло директни и недвосмислени искази: ,,У свету заснованом на материјалистичкој цивилизацији, материјалистичком поимању живота, неизбежно је све мање природног, спонтаног, слободног, изборног, правог, а све више, неприродног, неизворног, индукованог, ропског (…).” И тако се ропство, које је видео Црњански, појављује и код Пекића.
За Црњанског знамо да је већи део свог живота провео као усамљен човек без великих пријатељстава, што нас и не чуди, када имамо у виду да се ради о човеку кога је Андрић назвао јединим богомданим писцем своје генерације – то је проклетство великог талента. Са друге стране, Пекић је самога себе сматрао странцем у књижевности, док је према књижевном свету, судећи по сведочанству Палевестре, ,,нападно и извештачено одржавао дистанцу отмене пристојности на уљудном одстојању.”
Сличну дистанцу, Пекић је одржавао и према Енглеској и Енглезима, што потврђује и следећа његова реченица, коју би могао да потпише и сам Црњански: ,,Ја сам за ових двадесет година боравка у Енглеској, и то увек зовем боравком, а не животом, сматрао, и сада сматрам, да је право место боравка једног човека његова земља.”
Време у коме живимо данас, другачије је од њиховог времена: материјалистичка цивилизација се данас зове потрошачко друштво, док се робовање новцу третира као ,,нормалан живот”. Да живе, сада, ту, поред нас, и Црњански и Пекић би имали још мање истинских саговорника, а питање је колико су их имали и онда, у свом времену.
Можда је зато Пекић и био тако љут на Црњанског, након што је њихово упознавање пропало. Као да је осећао да је управо остао без човека који би га много боље разумео, него што су могли да га разумеју Мирко Ковач, Филип Давид, па чак и Данило Киш, који је био велики писац, али и другачија личност
