Видовдан је вјечни празник нашега народа. Захваљујући Видовдану постојимо и обликовани смо као народ. Наша судбина је закопана у једну гробницу на Косову и Метохији, како Његош говори, али она, као у свих вјерујућих, васкрсава и управо зато је вјечна. Јеванђеље на дјелу, мучеништво читавога народа постају конац есхатолошки везан за вјечно постојање. Никада ништа није могло да раскине ту одежду мученика. Сви народи имају своју хоризонталу постојања, али откако смо завјетни народ, ми имамо и нашу вертикалу, то јест укрштање кроз крст на раскршћу вјечности. Наш народ, када хоће да унизи, каже да смо митомани. Није им замјерити, јер нека дјела нашега рода су заиста митска, епска и не могу се спознати из перспективе обичности. Само пар пута у историји десило се да оба владара погину у бици, свега три или четири пута, и увијек су владари мањег ранга од султана Мурата. Устаљена пракса је била да, ако се војска повуче, да је поражена. Бајазатово повлачење је било знак да Царство Небеско у нама надилази све пролазне идеологије, филозофије и постаје наш компас ка вјечном.
Зато Видовдан није једанпут речено, већ вјечно казивање. Он нас изнова сабира око темеља, као што се сабирамо око Хљеба Живота. Он је и молитва и опомена, и путоказ и сведочанство. Свако ко га ослушне срцем, чуће више од звона — чуће глас предака, мученика, светитеља, који не вичу освету, већ чекају да их достојно насљеђујемо.
Јер није Видовдан само прошлост, он је критеријум за будућност. Да се не изгубимо у вртлозима времена, да не заборавимо да смо завјетни народ — народ који је прихватио да живи у истини, ма колико га то коштало. А кошта нас. Плачемо у тишини, гину нам гробови, руже се светиње, али ми не престајемо да стојимо на бранику невидљивог, на бранику смисла.
Свети кнез Лазар није изабрао смрт јер је био слаб, већ јер је био јачи од пролазности. Његов избор је наша слика у огледалу историје. То је избор народа који се не одриче себе ни под туђим мачем, ни под својом равнодушношћу. Зато Видовдан није сјећање на пораз, већ побједа над заборавом, над срамом, над трговином душом. Наша историја почиње и завршава се Видовданом. Тај завјет дат Богу знак је да наша ријеч вриједи — и за ту ријеч смо полагали главе своје. Све што смо радили овдје и сада, одјекивало је у вјечности. Мучеништво није престанак постојања, него постојање у вјечности. Царство Небеско, које је у нама, задобијали смо дајући оно највредније за њега. Слободу, као основни принцип егзистенције, уткали смо у идентитетско ткање нашег народа. Гаврило Принцип није одступао од косовске етике, него је живот дао за нас. Бунт против гријеха и смрти, који поробљавају, кроз Голготу постаје наша нада у Васкрсење, а Видовдан — јасна прекретница.
И кад год се чини да смо на рубу, Видовдан нас врати у средиште. Он нас подсећа да Царство Небеско није митолошка утопија, већ животна стварност која се задобија само ако се зна шта је вриједно више од живота. А ми смо то знали — и зато јесмо. Зато нас има. И биће нас, док год Видовдан траје у нама.
