Потражња је све већа за стручњацима који могу да управљају дроновима у различитим секторима као што су филмска продукција, грађевинарство, пољопривреда, геодезија, каже инструктор за пилота дрона Милан Лончар, власник компаније „Ломинго интернационал”, која послује у више од 20 држава Европе, па све до Африке и Америке.
Занимљив је податак да се интересовање за дронове од почетка године троструко повећало. Шта је утицало на то, да ли можда ратови или појефтињење дронова? Да кренемо од пољопривреде. Рецимо, када после кише прскате усеве, да их не бисте газили и сабијали земљиште великим тракторима и прскалицама, радите са дроновима који не газе усеве и немате штету од два до три посто. Много брже се ради: дрон опосли два хектара за шест минута, а трактор један хектар за 45 минута – истиче Лончар, уз опаску да су Србији правила за употребу дронова дефинисана. Оно што није још увек стандардно јесте примена прописа у области заштите биља. Претходни прописи су ваздухоплове препознавали искључиво као авионе и хеликоптере, па је примена многих средстава била ограничена. Сада је потребно да произвођачи агрохемијских средстава и опреме и управе за заштиту биља успоставе стандарде за беспилотне летелице.
Летелице без пилота се користе и за инспекцијски надзор далековода, гасовода, канала, соларних панела – ту је порасло интересовање због економске користи, јер је значајна уштеда у времену и потребно је мање радне снаге да би се нешто урадило.
То су разлози за пораст употребе дронова у цивилне сврхе, наглашава Лончар, код кога је, за скоро три године рада, обуку прошло више од 900 пилота. Од тога 40 одсто њих је могло одмах да почне да ради на овим софистицираним роботима. Ангажовани смо за снимање торњева мобилне мреже по Европи. Прошле године смо завршили рад у Словенији и Хрватској, 3.000 торњева снимало је 50 оспособљених, лиценцираних пилота. Ево сад чувамо руднике у Бору и Мајданпеку. Ангажовала нас је компанија за обезбеђење јер немају довољно људи за пешачке патроле – објашњава саговорник „Политике”.
Истиче и да је његова фирма недавно добила посао да чува пругу од Суботице до Београда, због честих крађа каблова. Додаје да су сви послови добро плаћени.
– За потребе чувања рудника у Бору и Мајданпеку раде три момка на смену – 10 дана раде, 20 дана су слободни. Плата за тих 10 дана је 90.000 динара, имају смештај, храну и наш дрон, а њихово је да лете три пута дневно. Било је много ситуација када смо снимили крадљивце у акцији, са безбедне удаљености од три-четири километра, и позвали патролу полиције да обави свој део посла – наводи Лончар.
Тренутно је потребно петнаест-шеснаест пилота дронова за рад у Словенији да возе летилице које перу соларне панеле, који морају свака три месеца да се третирају на овај начин, како би прикупљали што више енергије. Користе се већи дронови и није тако једноставно, а плата је 2.500 евра уз смештај и храну. Ради се пет дана у недељи, осам сати дневно.
– Вероватно можемо да добијемо и више, чим они дају толико, јер немају пилота. Зато моје пилоте обучавам да буду што бољи да би могли да остваре што већу зараду – напомиње Лончар, додајући да је ово дефицитарно занимање у целој Европској унији – зову их из Словеније, Хрватске, Италије, Француске… Недавно је, каже, послао 10 лиценцираних пилота за Хрватску, за прање фасаде на тржном центру.
– Дроном могу да управљају особе старије од 16 година ако полажу испит у ЕУ, а у Србији је старосна граница 18 година. Имао сам и полазника који је у 74. години завршио обуку. Једино је важно поштовање прописаних правила о беспилотним летилицама – објашњава Милан Лончар.
Наш закон о беспилотним летелицама из 2020. године дели дронове на четири категорије, по тежини. У првој су до 249 грама, мали дронови за снимање свадби, за њих не треба дозвола. Друга категорија је до једног килограма, ту већ мора да се поседује лиценца за управљање летелицом која се издаје после полагања теоријског испита у Директорату за цивилно ваздухопловство. За пријаву испита уплаћује се такса од 1.090 динара, полаже се као за ауто, само што нема практичне обуке. У ЕУ то функционише другачије, пре две године су донели уредбу о категоријама А1, А2 и А3 и када се положи за лиценцу, а може и онлајн, важи пет година.
Лончарева школа је прва на подручју некадашње Југославије. Ко је онда био инструктор Милану Лончару?
– Војник сам по професији, деведесетих сам био на ратиштима и тада сам возио дронове. Када се завршио рат, дошао сам у Србију, у тадашњу касарну у Ваљеву. Била је мала плата, па сам као плаћени војник отишао у Африку. Тамо сам петнаест-двадесет година радио као инструктор за дронове. Усавршавао сам се кроз праксу у Нигерији, Гани, Боцвани, Јужноафричкој Републици и на крају у Египту. Дошао сам овде, нажалост, наша законска регулатива не разуме ту причу. Нема центара за обуку управљања беспилотним летилицама, нема их ни Словенија, Хрватска, Црна Гора, сада се у Северној Македонији отвара наше представништво. У Сарајеву ради један колега. Нема ни у Европској унији, за разлику од Америке – истиче он.
Сви заинтересовани код Лончара пролазе тродневну основну обуку. Први дан је теорија, други дан практична настава и трећи дан полагање за лиценцу у Директорату за цивилно ваздухопловство. Следеће су напредна и специјализоване обуке – за пољопривреду, полицију, војску, ватрогасце… Цена основне обуке је 30.000 динара, а остале по 66.000 динара.
Чини се да два дана обуке није довољно за некога ко никада дрон није узео у руке. Ипак, према речима нашег саговорника, то је довољно да се научи оно што је потребно – да се напуни батерија, укључи дрон и пусти да лети.
