Политика, идеологија и друштвени трендови учинили су да његово име остане мање познато широј јавности. Они који историју боље познају, сложили би се да је реч о човеку необично важног утицаја у прошлости Србије, а делом и Београда као родног му града. Представити га у једној реченици готово је немогуће, јер Ђорђе Рош био је од свега по мало: бранитељ, капетан, предузетник и ваздухопловац, и поврх свега човек који је део свог живота посветио чувању српске традиције.
Војник, ваздухопловац и предузетник
Београд, година 1896. У породицу француско-словенског порекла на свет долази најмлађи од петоро деце, Ђорђе Себастијан Рош. Отац Силвестер потекао је из породице стручњака за изградњу пруга, и у Србију се средином 19. века доселио из Словеније. Супруга Антонија, Ђорђева мајка, пореклом је била Словенка, а Силвестер се након женидбе одлучује за прелазак у православну веру и по пресељењу остаје да живи у Београду.
Када је Србију затресао Други балкански рат, Ђорђе је имао тек 17 година. Добровољно се пријављује за учешће у рату, а две године касније постаје питомац београдске Војне академије.
Већ у двадесетој години, Дорђе је на својој кожи осетио све страхоте рата. У бици на Церу рањен је први пут – погођен метком у руку, остаје без кости подлактице. Упркос томе, не одустаје од наредног ратног похода: одбрана Београда 1915. године доноси му тешко рањавање, и поставши инвалид убрзо допада у руке Немаца. Они ће га одвести у чешки логор Егер, одакле након неколико покушаја успева да побегне одглумивши психолошки поремећај.
Пошто му у помоћ прискаче тамошњи Црвени крст, Ђорђе ће на кратко време пребећи у Швајцарску. Пред крај Првог српског рата, међутим, поново се обрео на ратишту, те на Солунском фронту узима службу војног пилота.
Рош је, иначе, био и један од првих српских пилота, сврставши се међу пионире војног, цивилног и спортског ваздухопловства. У компанији „Аеропут“ постао је, поред Тадије Сондермајера, међу првим њеним оснивачима, и осим бројних одликовања са којима излази из Великог рата, капетански чин био је још један којим ће украсити униформу.
Бизнис
Војну службу, међутим, убрзо након тога напушта. Завршивши студије у Бечу, враћа се у Београд и са братом Душаном оснива компанију „Експорт-Импорт Рош“. Током боравка у аустријској престоници упознаће и норвежанку Осту, која му 1924. године постаје супруга.
Будући да је одрастао у породици са предузетничким „стажом“, Рош се у самосталном бизнису брзо снашао. Као званични представник немачке тешке индустрије у Југославији, компанија је снабдевала краљевску војску немачком војном опремом. Овај ће пословни подухват браћу, ипак, доцније сврстати на листу „непожељних“, најпре због оптужби за сарадњу са немачким окупаторима. У међувремену, Ђорђе постаје почасни конзул Краљевине Норвешке у Београду, а у годинама уочи Другог светског рата посвећује се делатности која ће га заокупити до краја живота.
Ђорђе Рош, чувар српске традиције
Сувласништво у компанији са делатношћу увоза и извоза омогућило је Рошу да отпочне са финансијским улагањима у обнову најзначајнијих симбола српске културне баштине. Први међу њима био је манастир Грачаница, коме је, на његову иницијативу, стари сјај враћен између 1935. и 1939. године. Други светски рат, а потом и друштвено-политичке прилике које су га запратиле, на извесно време осујетиле су ове намере. Доласком нове власти Ђорђе и његов брат, услед тесне сарадње са Немцима, нашли су се на листи за „ликвидацију по крарком поступку“. Тиме започињу и њихове године живота ван Србије, те ће Ђорђе са породицом прећи пут од централне Европе и Швајцарске, све до Аргентине и Буенос Ајреса.
У међувремену (година је 1961), Ђорђе се напокон обрео у посети манастиру Хиландар. Затекавши га у врло лошем стању, са тамошњим се монасима удружује ради организовања његове обнове. Пет година касније, Ђорђе ће све више времена проводити у Уранополису (месту на граници са Светом Гором), да би се 1974. године тамо коначно и настанио.
Обнова Хиландара
Мало по мало, подухват обнове Хиландара почео се ширити и ван Свете Горе. Новац је сакупљан у целом свету. Прилоге су давали како Срби, тако и странци. Средства за обнову стизала су и од католика, протестаната и јевреја. Ђорђе је у својој мисији имао велику подршку принца Томислава Карађорђевића, да би сакупљени новац напослетку био уложен у делимичну обнову манастира и изградњу модерне хиландарске библиотеке.
Сву драгоцену баштину, притом, Ђорђе је завештао Србији. Желео је да се она по његовој смрти врати у родни му Београд, а он сам да буде сахрањен крај родитеља у манастиру Раковица. У то је време, стицајем околности, често путовао у Хиландар, и на једном од путовања године 1977. задесиће га изненадна смрт. Његове жеље, међутим, нису биле испуњене. За власт је он и даље био сарадник некадашњег окупатора, те је случај доспео и до југословенске службе Државне безбедности.
Једини цивил сахрањен у Хиландару
Она, пак, остаје глува на настојања Ђорђетових пријатеља и породице. Тек годинама касније, очеву жељу ће успети да испуне Рошове кћерке. Услед неразумевања тадашње власти, Ђорђе је, међутим, остао да почива далеко од родног града. Захвалност ће му указати тек хиландарски монаси – начинивши у овом случају изузетак од строгих правила, Ђорђе Рош постаће први и једини „световни“ човек сахрањен на хиландарском гробљу.
А данас његов споменик пред костурницом хиландарских монаха виде тек ретки појединци. У међувремену, од Рошове смрти прошло је сасви довољно да би већина његових заслуга пала у заборав. Покушај да му се поврати изгубљена част учињен је 2008. године: тадашња власт рехабилитовала је „српског Немца“, но он и даље остаје међу доброчинитељима које смо неправердно заборавили.
Једанаест година касније, одлуком Супштине града Београда од 4. марта 2019. године, овом великану додељена је улица у београдском насељу Борча.
