Кожни појасеви су од давнина били важан део одеће и накита, будући да је кожа била лако доступан материјал. Њихова употреба се протеже на широком простору, од Балкана до источне и северне Европе, где су их праславовенски и словенски народи прилагодили својим потребама и традицијама. Женски кожни појасеви, који су имали пре свега декоративну улогу, сачувани су у појединим крајевима Херцеговине, а касније и у Србији. Поред тога, њихово присуство је забележено и у западним деловима Македоније, што потврђују археолошки налази, али и историјски извори.
Један од поузданијих доказа о постојању кожних појасева пронађен је у средњовековној некрополи на Павловцу код Сарајева. У музејским и приватним збиркама налазе се примерци кожних појасева из 17. и 18. века, пореклом из Босне и Херцеговине, Црне Горе и Србије. Ови појасеви су често били украшени бронзаним и месинганим елементима, понекад позлаћеним, у облику розета, стилизованих змајева и змија или окићени полудрагим камењем. Један од значајнијих примера представља „кожни појас с драгулима” из 18. века, који се чува у ризници манастира Студенице.
Традиција израде кожних појасева ове врсте наставила се током 19. и прве половине 20. века. Посебно су се истицала три типа кожних појасева, који су, због својих декоративних елемената, могли бити сврстани у категорију накита. Један од најупечатљивијих био је појас са карнеолима – масиван и монументалан, украшен великим, окованим карнеолима. Ови појасеви, познати у народу као „окованици“, носили су и друга имена попут „хакиковци“ и „акиковци“, изведена из арапског назива за овај полудраги камен.
Њихова раскошна израда и тежина чинили су их не само украсом већ и симболом снаге и заштите. Ови појасеви били су израђени од дебеле говеђе коже, састављене од две или три слојевите базе, што им је давало чврстину и дебљину приближну људском прсту. Њихова дужина досезала је и до 150 центиметара, док је ширина износила око 11 центиметара. Због прецизне израде, ивице су биле савијене, чиме је појас задржавао свој масивни, обручасти облик како у мировању, тако и при ношењу.
Тежина и импресиван изглед додатно су били наглашени раскошним украшавањем. Спољна површина појаса била је у потпуности декорисана, а најрепрезентативнији и најскупљи примерци имали су предњи део у потпуности прекривен великим овалним карнеолима, распоређеним у три реда. Ови појасеви могли су садржати и до 40 карнеола, при чему су они били постављени у богато украшена месингана лежишта или крунисане прстенове.
Задњи део појаса није остајао без украса – целом својом површином био је покривен четвороугаоним или правоугаоним металним плочицама украшеним техничком искуцавања , које су могле бројати и до петнаест комада и бити позлаћене.. Ова сложена израда и изузетна декоративност чинили су ове појасеве правим ремек-делима традиционалног занатства.
Ове раскошно украшене појасеве с поносом су носиле српске невесте и жене у пределима Старе Херцеговине, Црне Горе, као и у селу Врака у Албанији. Као историјска и географска област, Стара Херцеговина обухвата крајеве који су некада припадали старој Херцеговини, укључујући не само данашњу Херцеговину, већ и северозападне делове Црне Горе и мање пределе западне Србије. Није случајно што су ови богато украшени, јединствени појасеви били саставни део традиционалне ношње старих српских племена попут Кривошија, Васојевића, Пивљана и Дробњака. Појасеви овог типа, украшени великим ахатима и полудрагим камењем, највероватније имају своје средњовековне претече, на које се ослањају и по стилу и по изради. Ови појасеви, некада распрострањени на подручју данашње Црне Горе, временом су добили назив „црногорски колан“.
Њихова декоративност и намена мењале су се у складу с духом времена и локалним обичајима. Током 19. века, ови појасеви постали су незаобилазан део народне ношње, а њихова улога у одевању прерасла је практичну сврху – у појединим крајевима били су богато украшени металним чланцима и полудрагим каменчићима, симболизујући статус, углед и традицију. Црвена боја код Срба је увек имала одређено место и знајач у култури, у овом случају она има атропејску моћ и доноси срећу и здравље млади која је на венчању најрањивија и погодна уроку од злих очију.
Уз појас су могле бити ношене копче за кошуљу од конопље или минђуше украшене истим полудрагим каменом.
Према истраживањима Б. Радојковића, ови појасеви представљали су умећа скадарских и которских мајстора, док М. Влаховић истиче да су се, поред Скадра, израђивали и у Подгорици и Гусињу. Енглески путописац Дентон, приликом посете Ријеци Црнојевића 1865. године, забележио је призор мале радионице у којој је мајстор предано обликовао појасеве са карнеолима. Ови изузетни примерци били су ретки и сматрани драгоценошћу, али су се временом уместо драгог и полудрагог камења почели користити разнобојно стакло, који су били приступачнији сеоском становништву. Током својих теренских истраживања, др Бранислав Владић Крстић наводи да у Херцеговини није успео да пронађе ниједан примерак оваквог појаса. Чак су и сећања најстаријих казивача тог времена била нејасна и сводила су се углавном на уверење да је реч о накиту из „старог вакта”, времену одавно прошлом и заборављеном.
Едит Дарем је споменула појас са карнеол има у свом опису свадбеног обичаја у Црној Гори у делу ,,Трибално порекло, закони и обичаји Балкана” (1928): „Сватови (мушкарци који долазе по невесту) иду у њен дом и придружују се гозби. Након гозбе, два девера (водитеља невесте, обично младожењин брат или стриц) улазе у собу где се невеста налази и дају јој нови пар обуће, који она обува. Жене затим прекривају њено лице велом и везују јој појас – обично кожни, украшен карнеолима или сребрним филиграном. Њена коса се плете у две дуге плетенице. Девери је потом прате до младожењиног дома, који је обично удаљен, где се одржава свадбена церемонија.“
Литература:
Др. Бранислав Владић Крстић, Сеоски накит у Босни и Херцеговини у 19. и првој половини 20. века. Књига 2
Јелена Тешић, Невестински накит код Срба у 19. и првој половини 20. века.
Edit Durham, Tribal origin, Laws and customs of the Balkans, 1928.
Софија Петковић, студент треће године Етнологије и Антропологије на Универзитету у Београду.
