Велики српски песник Алекса Шантић умро је 02. фебруара 1924. године. Мостар је био његов родни град, а ту је и сахрањен. У граду на Неретви и даље препричавају његову сахрану, јер се таква ни пре ни после није догодила у граду на Неретви.
Шантић је, који је преминуо од тада болести – туберколозе, сахрањен на православном гробљу Бјелушине у Мостару.
Када се сазнало за његову смрт, реке људи сливале су се ка Ћоровића кући, где је Шантић код сестре Персе провео последње дане живота. Долазили су да би се поклонили свом песнику и изјавили саучешће породици.
Због пристизања великог броја људи, Шантићев ковчег је до сахране био пренесен у Српски дом – данашње Народно позориште Мостар.
Мостар је, забележили су хроничари тадашњег времена, био завијен у црно.
-На кућама висе црни барјаци, фасада Општинског дома претворена је у црну масу, па су чак и улични фењери обавијени црним крепом. У црно утонула варош пружа дирљив призор уцвиљене мајке за изгубљеним сином – записано је у књизи Јосипа Лешића „Роман о песнику“ која описује Мостар на дан сахране Алексе Шантића.
У књизи се наводи да су из целе Херцеговине стизале бројне делегације, нарочито из Невесиња, било их је који су пешке превалили по 40-50 километара само да би још једном видели свог песника и поклонили се његовим сенима.
-У један сат поподне дошла је у Српски дом песникова родбина, а касније су чланови Српског певачког друштва „Гусле“ и хрватског „Хрвоја“ изнели ковчег из Дома и унели га у кола. И тело мртвог Шантића по дивном ведром дану пошло је на своју последњу шетњу кроз Мостар – наводи се у књизи.
Жалост какву Мостар није видео
Поворка је обишла око целог Мостара и у њој је учествовало целокупно грађанство.
-Овакву жалост и овакав погреб Мостар није никада до сада видео. Од Српског дома до гроба било је 15 говорника који су о песнику говорили у име различитих организација, певачких друштава, књижевних часописа – наводи се у књизи.
Додаје се да су аероплани кружили над поворком која је обилазила Мостар, а да је дуж улица стајала маса људи који су испраћали песника, док су све радње биле затворене.
-А народ, било муслимани, православци или католици, подједнако је туговао и оплакивао свог великана и песника. Сви говорници су истакли да је Шантића био песник јединства и братства, али као да је то најдирљивије учинио мујезин који је при проласку спровода са минарета Церничке џамије топлим гласом отпевао последњу молитву праштања – додаје се у књизи.
Пратња је трајала пуних пет часова. Мрак је већ био увелико пао када је кроз многобројне почасти и густе редове тронутог народа измучено тело неумрлог Шантића спуштено у херцеговачку земљу при светлости буктиња.
Лик и дело
Алекса Шантић рођен је 27. маја 1868. године у Мостару, где је провео највећи део живота.
Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и сестру Персу, док му је друга сестра Зорица умрла још као беба.
Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, а потом се 1883. године вратио у Мостар.
У граду је затекао необично мртвило које је било последица угушеног херцеговачког устанка против Аустрије. У прво време био је прилично повучен, водио је књиге у породичној трговини, те читао листове и књиге до којих је могао доћи у Мостару.
Неколико година касније почео је свој књижевни и друштвени рад. Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Аутор је антологијских песама „Остајте овде“, „Емина“, „Вече на шкољу“, „Не веруј“, „Претпразничко вече“, а његов песнички опус чини више од 700 песама.
Богат културни рад
Почетком 1887. године постао је сарадник „Голуба“, затим часописа „Босанска вила“, те „Нове Зете“, „Јавора“ и „Отаџбине“. Наредне године основао је Српско певачко друштво „Гусле“, а потом је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвјете“.
Припадао је „Мостарском књижевном кругу“ окупљеном око листа „Зора“ који је покренуо са Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем.
У Првом светском рату аустроугарске власти хапсиле су га као „истакнутог српског националисту“.
На почетку песничког стваралаштва био је под утицајем српских песника Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја и Војислава Илића, али је потом изградио властити песнички израз, карактеристичан по елегичним и родољубивим мотивима.
Највећу песничку зрелост Шантић је достигао између 1905. и 1910. године. Тада су и настале његове најлепше песме. Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге, али и бола и пркоса због социјално и национално обесправљеног народа коме је и сам припадао.
Љубав и родољубље
Његова муза је на размеђу љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа.
Родољубива поезија описује родну груду и домаће огњиште („Моја отаџбина“). А у неким од најпотреснијих песама Шантић пева о патњи оних који заувек напуштају домовину и одлазе у туђи свет („Остајте овде“ и „Хлеб“).
Шантић наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа („Ми знамо судбу“).
Љубавна поезија мостарског песника развила се под јаким утицајем севдалинке. Амбијент његових љубавних песама је амбијент баште, бехара, хамама, шадрвана, а девојке које се појављују у његовим стиховима су скривене лепоте, окићене ђерданима.
Таква је песма „Емина“ која је ушла у народ и пева се као севдалинка.
Шантић је изабран за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914. године.
Више школа у Републици Српској и Србији, те једна у Сарајеву носе његово име. По њему је названо и једно место у Војводини.
У Мостару је прошле године Шантићу враћена његова улица, а Гимназија која је носила његово име данас је Гимназија Мостар. У овом граду се налази и Шантићев парк са његовим спомеником.
Српско просветно друштво „Просвета“ – Градски одбор Мостар и Српско певачко и културно-уметничко друштво „Гусле“ сваке године организују „Шантићеве вечери поезије“, а сваке треће године на манифестацији се додељује књижевна награда „Алекса Шантић“.
Ова друштва заједно са Српском православном црквом сваке године обележавају годишњицу његове смрти.
