Сат судњег дана показује деведесет секунди до поноћи. Толико је данас човјечанство близу катастрофе. Свијет је у пламену и чини се да ратови ничу свакодневно на свим дијеловима земаљске кугле од којих су рат у Украјини и израелско-палестински сукоб најопаснији, јер су у њих умијешане многе државе. Да ли се ова општа криза може прелити у Босну и Херцеговину? Са којим пријетњама се суочава БиХ и какав је њен политички, људски, војни и економски потенцијал за нови грађански рат?
Како бисмо одговорили на постављена питања за почетак употребићемо метод поређења, у овом случају БиХ и социјалистичку Југославију. Босну и Херцеговину често називају „Југославијом у малом“ зато што у њој живе Срби, Хрвати и Бошњаци, као и националне мањине. Осим што је разнородна по становништву, БиХ је према својем уставу република са одређеним конфедералним уређењем, слично, али не и сасвим исто, социјалистичкој Југославији.
Паралеле са Југославијом
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република и двије аутономне покрајине, док је БиХ конфедерација састављена од два ентитета, Републике Српске и Федерације БиХ. Југославија је разградила саму себе, што свјесно, што несвјесно, дајући многа овлашћења републикама науштрб савезне државе, а њен распад су помогле стране силе. Са друге стране, наоко изгледа да се у БиХ дешава супротан процес, централизација државе. Да ли се том централизацијом стабилизује држава? Одговор је, парадоксално, не.
За разлику од Југославије, БиХ готово никад није имала суверенитет као права слободна држава, независна у вршењу спољашњих и унутрашњих послова. Иако је Република БиХ била међународно призната од априла 1992, та држава није имала ефективну власт на цијелој својој територији, а тиме ни народ којим би владала. Када је створена нова, или преобликована, Босна и Херцеговина у Дејтону 1995, ентитети су добили већину надлежности, а сама држава надлежност над спољном и спољнотрговинском политиком, царинском и монетарном политиком, финансирањем институција и међународних обавеза БиХ, регулисањем саобраћаја између ентитета, контролом ваздушног саобраћаја, као и над провођењем кривичноправних прописа, регулисањем питања избјеглица и међуентитетске и међународне комуникације.
Саботаже од почетка
Тако формирана БиХ никад није уистину заживјела. Саботирана је у првим тренуцима изградње. Дејтонским мировним споразумом нико од зараћених страна није био у потпуности задовољан. Бошњаци су одмах кренули у његово прекрајање и нашли су подршку у страним силама које су искористиле понуђену прилику да се умијешају и створе од Босне и Херецеговине протекторат, колонију 21. вијека. Савјет за спровођење мира (Peace Implementation Council – PIC) успостављен у децембру 1995. године у Лондону са циљем да у БиХ испуни намјеру изречену у свом називу, двије године касније, на састанку у Бону 1997, самовољно је, и потпуно нелегално, дао овлашћења Високом представнику међународне заједнице у БиХ да смјењује изабране и неизабране дужноснике који ометају провођење Дејтонског споразума, и да проглашава законе мимо институција БиХ. Анексом 10. Дејтонског мировног споразума Високи представник је имао дужност координације и помагања у имплементацији цивилног дијела мировног споразума.
Умјесто координатора Високи представник је постао управник колоније, изнад закона и институција БиХ, диктатор, краљ са неограниченом влашћу који не одговара никоме. Присилом, притиском, манипулацијама, корупцијом, али и својевољно српски политичари су пристајали на пренос надлежности са Републике Српске на БиХ. Међународна заједница је посредством Високог представника, под изговором стварања грађанске европеизоване БиХ, заправо укинула спољни и унутрашњи суверенитет Босне и Херцеговине. Босна и Херцеговина фактички не постоји као независна држава.
Војска
Највећа разлика између Босне и Херцеговине и Југославије је војска. Југославија је спадала у десет најјачих војних сила у свијету са преко 220.000 војника у сталном саставу, са могућношћу мобилизације милион и по људи у случају рата. Такође, Југославија је имала обавезан војни рок и савремено оружје којег је било на претек. Када је почео грађански рат у Југославији све зараћене стране су биле способне људски и материјално да га воде. Дејтонским споразумом зараћене стране у БиХ задржале су своје војске све до 2006. године кад су укинуте и умјесто њих створене Оружане снаге БиХ са 10.000 професионалних лица. Тај број никад до данас није било могуће попунити. Укинут је и обавезан војни рок.
Не рачунајући мали број професионалаца, последњи извјежбани мушкарци у војној вјештини данас имају 39-40 година. А и кад би постојао обавезан војни рок, питање је колико би га људи служило, јер је Босна и Херцеговина преко тридесет година погођена масовним миграцијама квалификоване радне снаге у богатије земље и ниском стопом наталитета. Процјењује се да је близу милион становника напустило БиХ у поменутом периоду, иако се многи и данас броје као њени грађани. Поред тога, просјечна старост становништва износи близу 42 године, а 1991. године она је била мало преко 30 година. Годишњи војни буџет за Оружане снаге БиХ износи око 280 милиона конвертибилних марака и он је углавном намијењен за плате,које су ниске, па многи одлазе из службе, и на смјештај и путне трошкове војника и цивилних запосленика, храну, гријање, гориво. Мало новца остаје за набавку нове опреме, а то је највећи проблем ОС БиХ.
Опрема је застарјела, остала из периода Југославије и великом већином неупотребљива. Четири исправна тенка, седам хеликоптера, неколико ПВО система, мање од двадесет оклопних транспортера, без авиона, мали број исправних камиона и артиљеријског оруђа, то све чини, заједно са лаким наоружањем, цјелокупну опрему ОС БИХ. Често смо могли чути вијести о недовољним средствима за набавку нове униформе или поправљању водоводних и грејних инсталација у касарнама. У Републици Српској постоје три фабрике намјенске индустрије, а у Федерацији БиХ три пута више. Кад се све то сабере, уједно са легалним и претпостављеним нелегалним оружјем који обични грађани посједују, можемо закључити да Босна и Херцеговина нема довољно средстава да води било какав озбиљан рат.
Фактор становништва
Још једна разлика и чињеница коју не смијемо заборавити, између БиХ и Југославије, јесте распоређеност становништва. До 1991. године Срби, Хрвати и Бошњаци су били измијешани у многим градовима. У њима су почеле прве борбе и створени су улични фронтови. Пошто су Срби већином истјерани са својих огњишта, данас их је на простору Федерације БиХ десет пута мање него прије рата. Процјењује се да их је било око пола милиона, а данас их је око 50.000 особа. Становништво је углавном територијално подијељено, стога су данас мање шансе за сличан сукоб.
Тероризам
На крају се треба осврнути на терористичке пријетње према БиХ. Када је у октобру 2024. Молдавска обавјештајна служба изјавила да у БиХ, тј. Републици Српској постоје руски војни кампови за обуку молдавских држављања који раде на дестабилизацији Молдавије, убрзо је установљено да је та тврдња нетачна. Постојање руских кампова у земљи у којој бораве НАТО снаге била је сама по себи нелогична. Откуд да баш Молдавија, од свих свјетских десетоструко моћнијих обавјештајних агенција, утврди постојање руских кампова у БиХ? То је била само једна у низу политичко-пропагандних дискредитација Републике Српске. Циљ је био да се прошири вијест о тзв. руском малигном утицају на Балкану, а нетачност те информације не би била даље прослијеђивана. Молдавија је, као држава у којој се прозападне и проруске партије боре за превласт, изабрана да пренесе ту пропаганду, а и њен однос са БиХ није тако близак да може бити нарушен.
Неколико дана послије ове пропагандне акције десио се терористички напад радикализованог малољетног исламисте у Босанској Крупи на полицијску станицу у којој је убијен један полицајац, а други рањен. Срби и Хрвати су од рата па до данас под пријетњом исламског тероризма, од времена страних џихадистичких јединица у тзв. Армији БиХ, преко терористичких напада у Мостару 1997, Витезу 2008, Бугојну 2010, Сарајеву 2011, Зворнику 2015, Сарајеву 2015, до последњег напада у Босанској Крупи. Познато је да је трећина терориста на Куле близнакиње у Њујорку 2001. боравила у БиХ као дио јединице „Ел Муџахид“ током рата, или је боравила у БиХ послије рата гдје се обучавала.
И као што су хиљаде муслимана из разних дијелова свијета долазили током грађанског рата у БиХ да се боре раме уз раме са својим једновјерцима, тако су и муслимани (Бошњаци) из БиХ последњих десетак година одлазили на ратишта у Сирију и Ирак и придруживали се Исламској држави. Око 300 људи, од којих су мало мање од пола биле жене и дјеца џихадиста, боравило је на Блиском истоку. Неки су погинули, неки се и данас налазе у заробљеничким логорима, а неки су се вратили у БиХ. Према руским подацима са почетка 2024. године на украјинском ратишту, на украјинској страни, борило се 207 плаћеника (од којих је пола Хрвата, а пола Бошњака), а 90 их је погинуло. Број Срба који се борио или и даље бори на украјинском ратишту, на руској страни, је изразито мањи. Процјењује се да их има 13.
Амерички и муслимански интереси
Радикализација бошњачког народа није изненађујућа, па тако ни изјаве неких бошњачких политичара у којима призивају рат и поновно разрачунавање са Србима. Становништво које гради свој идентитет на осјећају жртве, неправде и везама са екстремним исламизмом има жељу да испуни ратне циљеве. Испуњење тих циљева зависи од величине жеље, воље и моћи. Осјећај безрезервне подршке од Запада подстиче их у тим жељама. Отуда и позивање НАТО трупа да повећају свој контингент у БиХ.
Колико далеко би Запад подупирао бошњачке захтјеве или колико би ми се то исплатило? Босна и Херцеговина је једна од ријетких земаља у којој се амерички интереси и интереси Турске, Ирана, Саудијске Арабије и других исламских земаља подударају, док први бране своју интересну сферу подржавајући Бошњаке, други подржавају Бошњаке зато што су истовјерци. Остаје питање како ће на БиХ утицати ситуација са Косовом и Метохијом, како би Србија и Хрватска реаговале на евентуалне неприлике у БиХ (Хрватска је чланица НАТО пакта), а како Русија која се залаже за поштовање Дејтонског мировног споразума.
Пред Босном и Херцеговином је неколико изазова. Она је политички нестабилна због супротстављених политика конститутивних народа и због страног протектората над њом, али она нема оспособљено људство, нити опрему, да води рат ни изван ни унутар својих граница. У случају изненадног рата могуће је обавити војну обуку у ходу, мада такав чин има озбиљна ограничења. Масован одлив војноспособног становништва у стране земље, због економских разлога, још је једна препрека стварању велике војске. Становништво је територијално подијељено, мање измијешано, па су тачке судара сведене на минимум. Са друге стране, Босна и Херцеговина се налази под сталном терористичком пријетњом исламског фундаментализма. Можемо закључити да будућност Босне и Херцеговине није свијетла, али није ни превише црна. Услови за нови рат у БиХ постоје, али су они неупоредиво мањи у односу на стање и услове из 1992. године.
Јанко Јоксимовић, мастер историје за Компасинфо
