Појава глагола „испоштовати“ означава улазак у доба у коме већина људи више није способна да поштује, зато што више не познаје било какву вредност изван себе самих и својих личних интереса
Када сам групи својих студената негде на почетку семестра казао да глагол „испоштовати“ није постојао деведесетих година прошлог века, када сам ја био на њиховом месту, остали су затечени. Веровали да тај глагол у српском језику постоји одвајкада, што доказује да људи без знатнијег животног искуства, не могу да замисле свет другачији од онога у коме живе.
Глагол „испоштовати“ се у српском језику могао појавити тек онда када се у свести већине људи догодила једна промена у погледу односа према поштовању. Наиме, поштовати некога значи ценити особу, због онога шта та особа јесте, дакле, због њеног мање-више непромењивог етоса. Поштовање је безинтересно, што значи да од њега нема никакве користи. У идеалном случају, оно такође, нема свој почетак нити свој крај, а када нека особа коју поштујемо изгуби свој етос – оно због чега смо је поштовали – рецимо, попут особе која који је у једном тренутку пристала да буде подмићена, онда изгледа као да је та особа за нас умрла.
И заиста, онај човек кога смо раније поштовали, од тада за нас више не постоји.
Можемо да поштујемо и особу која се од нас разликује по политичким или навијачким уверењима, зато што у њој, по страни од тих разлика, постоји нека вредност која је и нама блиска. (Када је, својевремено, Роналдињо на Сантјаго Бернабеу, забио две ремек-голчине, отменији навијача Реала су устали и почели да аплаудирају играчу Барселоне. Тај њихов гест био је подједнако незабораван као и голови Бразилца).
Поштовање, дакле, повезује људе и обликује колектив око заједничких вредности, које су својствене и ономе који поштује и ономе који је поштован. Зато је Гете и могао да каже: „Да би човек могао да осети и да поштује једну велику личност и он сам мора да је неко и нешто.“
Другим речима: људи који нису способни да било кога поштују, ни сами, највероватније, нису вредни поштовања.
У доба поштовања – назовимо тако оно време где нико никога није „испоштовао“ – било је пуно људи који нису заслужили поштовање, али они нису могли да успоставе нови кодекс вредности, у коме ће поштовање престати да буде вредност. То се дешава тек онда када се појави глагол „испоштовати“. Настанак овог ружног, рогобатног глагола, сведочи да дух поштовања почиње да ишчезава из слике света Срба. Ако смо некога „испоштовали“ то у преводу значи ово: од временске тачке Т1, до временске тачке Т2, правили смо се да некога поштујемо (због чега је тај неко стекао извесну добит) не зато што тај неко поседује неку особину која завређује поштовање, већ зато што очекујемо да ће у неком другом временском интервалу (од Т3 до Т4) и тај неко да „испоштује“ нас и тако нам пружи могућност да и ми нешто стекнемо.
„Испоштовати“ некога значи, заправо истрговати нешто са неким, и зато се овај глагол често појављује у формулацији „ја сам тебе испоштовао…“ чиме се саговорник подсећа да треба да врати дуг у „испоштовавању“.
Појава глагола „испоштовати“ означава улазак у доба у коме већина људи више није способна да поштује, зато што више не познаје било какву вредност изван себе самих и својих личних интереса.
Примера ради, ако неки кошаркаш постигне трипл-дабл, а противнички навијачи му на крају утакмице псују све по списку, то онда значи да су у тој мери заслепљени мржњом, да више не могу да се диве лепоти кошарке, која би, по природи ствари, требало да буде заједничка љубав свих оних који је прате (без обзира за кога навијају).
Императив личног интереса, не само пре свега, већ уместо свега, ствара људе који више не могу да поделе ништа са другим људима и зато нити могу некога да поштују, нити сами заслужују било какво поштовање. То су егоцентричне биочестице који не могу да у другом човеку виде човека или сународника, већ само привременог конкурента, исто тако привременог савезника, или никога и ништа, према чијој су егзистенцији потпуно равнодушни.
Глагол „испоштовати“ се појавио у Србији онда када је пројект „промене свести“ почео да даје своје прве резултате: преко реформи образовања, до обликовања јавног простора, створила се слика света у коме је поштовање људи због онога што јесу, заменило обожавање њиховог „успеха“, док се „успех“ углавном дефинисао преко богатства и популарности, односно до пароксизма доведеног испуњавања личног интереса. А „успешни“ не могу да поштују друге „успешне“ јер су они само конкуренција, која угрожава њихов лични интерес.
И пре него што аутошовинистичка гомила, по обичају, гракне да је у тзв. „нормалном“ свету постоји поштовање, а нема га само овде, у Србији, треба им саопштити једну непријатну истину. Преображај поштовања у „испоштовавање“ (ружноћа ове непостојеће речи није случајна!) јесте глобални феномен и једна од особина Мегалополиса.
Налазимо га, примера ради, у економији: произвођачи робе, више не поштују купце. Наиме, и поред напредовања технологије, све што се данас производи, „од игле до локомотиве“, направљено је мање квалитетно од сличних или истих производа од пре неколико деценија.
Ево и тест питања који нам то доказује: ко још данас очекује да ће му неки производ беле технике трајати дуже од гаранције и кога данас може да изненади чињеница да обавезно апдејтовање мобилног телефона не усавршава већ, сасвим супротно, довршава апарат, како би се што пре купио нови, још слабије/јефтиније направљен, него претходни?
Тако ствари стоје са „иглама“, а слично је и са „локомотивама“. Сећам се разговора са једним нашим човеком, који је запослен у реномираној ауто-фирми на Западу; причао ми је како већ дуго времена производе све веће кршеве, које продају све скупље. „Споља гладац, изнутра јадац“, тако је мој саговорник, завршио своју исповест.
Све је то разумљиво, јер Мегалополис није хуманистички, већ антихуманистички систем у коме се купци поштују све мање, будући да смањивање поштовања увећава корпоративни профит (примера ради, Фајзера) који је битнији од живота управо оних биочестица, који се у свом егоцентризму осећају као свемоћне, а заправо су само усамљене, уплашене и небитне.
Да смо постали „свет“, односно да смо се у доброј мери ослободили способности поштовања, могли смо први пут да се уверимо током крвавог догађаја у Oсновној школи „Владислав Рибникар“. У оном глупом и бесмисленом понављању мантре да треба причати са децом, нико није себи поставио питање зашто школе у Србији децу претварају, углавном, у младе егоцентрике који брину само за свој лични интерес, и који се тако, од малих ногу, припремају за одлазак из ове земље у оне друге, богатије, што се на српски преводи као „лепше“ односно „нормалне“ државе.
Да школе повезују децу и наглашавају оно што их спаја и међусобно и са осталим сународницима (живим и мртвим), можда би нешто заједно и могли да ураде, уместо што под нос једни другима потурају брендиране статусне симболе (које им купују фрустрирани родитељи) или цеви брендираних пиштоља, који служе за проређивање конкуренције у доби од 13 година.
Коначни циљ намере да се поштовање укине и замени „испоштовавањем“, требало би да буде свеопшта коруптивност заједнице. До тога долази зато што је „испоштовати“ некога увек повезано са неком добити: добија онај кога смо испоштовали, добићемо нешто и ми, јер ће и нас једном испоштовати. Тако долазимо до корупције, коју Ален Бадју не одређује само као појаву у којој се неки појединци богате, захваљујући свом положају, већ пре свега као идеју „да је богаћење, било колективно било приватно, природни циљ политичке акције“ (или сваке друге акције).
Новинари којима је једино стало да задовоље партикуларне интересе својих послодаваца, јесу корумпирани људи (добро их је описао Удо Улфкоте у књизи Купљени новинари); лекари који свим својим пацијентима, без разлике и потребе, препоручују капи за очи истог произвођача (који их је, пре тога, одвео на неку лепу дестинацију, ради „научног усавршавања“) такође су корумпирани људи; универзитетски професори или научници са института, који су спремни да предмет својих истраживања подешавају искључиво према налозима рецезената за добијање пројеката, такође су корумпирани људи.
Свако онај ко више није способан да поштује, већ само да „испоштује“ (и тако нешто добије), корумпиран је човек. Учесталост употребе глагола „испоштовати“, сведочи како се Србија изнутра корумпира, односно како нас дух времена неприметно навикава, да су наше лична добит (= „богатство“), а одатле и „срећа“, „углед“, и „успех“ једини циљеви наше егзистенције.
Свакога онога ко тако мисли, не би требало да зачуди што у овој земљи постоји неки грађевинар за кога смисао грађевинарства није да се сагради нешто што ће трајати дуго, и што ће бити безбедно, него да се обогати, „успе“ и тако наведе друге људе да га ,“испоштују“, када му се за то укаже потреба.
И то нам није пало са неба: када нас је Мегалополис учио да су све патриоте хуље, нико из тога није извукао једноставан закључак, а то је да хуље, нису корумпирани људи и „буразери“ који се богате на рачун државе. Ни то не треба да нас зачуди: Мегалополис нас корумпира, јер све док људи циљ свог живота виде у процесу богаћења и експонирања сопственог „богатства“ по сваку цену, ти исти људи ће бити робови ономе ко има моћ да их обогати, а конкуренти онима другима, који у животи имају исти циљ. На тај начин, корумпирајући једну државу, Мегалополис обезбеђује себи трајну власт над њом.
На први поглед, закључак је врло суморан: живимо у утроби корумпираног Мегалополиса, који ће нас безмало свакога дана, у будућности, изненадити неком новом бестијалношћу и суровошћу, зато што наши животи немају никакву важност у поређењу са нечијом жељом да профитира.
Настрешнице ће и даље падати, партократија и групе за притисак ће се складно надопуњавати у намери да нешто добију/зараде/обогате се, чекају нас дуални градови и квартови за корумпиране, којима тзв. обичан свет неће имати приступ, а мржња према Србима ће још дуго бити пут ка „успеху“ (=богаћењу).
Али, уместо да кукамо за неким прошлим, „златним“ временима (која никада нису ни била златна), требало би да урадимо оно што је у делокругу наше моћи. А то значи, за почетак, да избацимо глагол „испоштовати“ из личне употребе. Људе који то завређују, треба да поштујемо. Остале не треба да испоштујемо. Заузврат, схватићемо да способност поштовања других људи, јесте огромна привилегија, јер око нас обликује заједницу личности, до којих нам је стало и којима је до нас стало. Борба против корупције, дакле, почиње од поштовања, а не од наставка/понављања корупције другим средствима.
