Читање књига засигурно није на листи најпопуларнијих активности данашње деце и омладине. Штавише, утисак да са сваком новом генерацијом као по правилу долази и све мање интересовање за „писану реч“ потврдило је и најновије истраживање независне добротворне организације „National Literacy Trust“ објављено крајем октобра ове године, а у ком се наводи да је током 2024. забележен најмањи број деце и младих који су навели да уживају у читању још од 2005. године, када је организација почела да спроводи своја истраживања.
Одувек је постојао одређен број деце која имају анимозитет према читању
Одувек је постојао одређен број деце која су осећала извесну одбојност према читању лектира у основној и средњој школи, и која су сходно околностима проналазила различите начине како да се на дан одговарања „извуку“ пред предметним наставником са позитивном оценом.
Међутим, чак је и тада постојала одређена литература изван школског програма која би могла да пробуди интересовање код такве деце. С друге стране, чини се да је данас и тога све мање.
Једно од троје деце ужива у читању
Према налазима истраживања, само једно од троје деце и младих узраста од осам до осамнаест година изјавило је да ужива у читању у слободно време током 2024. године, што је свега 34,4 одсто укупног узорка, што представља пад од 8,8 процентних поена у последњој години.
У исто време, само једно од петоро младих истог узраста навело је да свакодневно чита нешто у слободно време у 2024. години, што организација истиче као најнижи ниво учесталости читања забележен од 2005. године.
И према речима психолога Бранке Тишме, деца мађег узраста све ређе читају књиге, будући да им пажњу окупирају други садржаји.
Тишма: Нису заинтересовани за ту врсту размишљања, за дугачке реченице и памћење
„Култура читања се значајно мање негује него што је то раније био случај. Деци пажњу скрећу разне друштвене мреже којима се прикључују, као и кратки текстови. Књиге су за њих мало напорне и ‘сморне’, како често умеју да кажу.
Нису заинтересовани за ту врсту размишљања, за дугачке реченице, памћење, разговоре о тим темама. Бржи видови комуникације и размене информација су им много ближи и чешће их користе“, наводи Тишма у разговору за НИН.
Све мање им се читају бајке и приче пред спавање
Она напомиње да се деци све мање читају бајке и приче пред спавање, те да је и у школи оно постало тек још једна „тешка ђачка обавеза“.
„Све мање им читамо, мање купујемо сликовнице, бајке. Можда негде у најранијем узрасту кад су бебе и кад родитељи прате неке инструкције или савете које дају стручњаци. Већ касније се тај део читања и слушања изгуби, ваљда у брзом начину живљења.
Јер, колико је важно читање, толико је важно и слушање и да мозак прихвата, да памтимо и препричавамо. Некад су се деца играла онога што су слушала или што им је неко читао, кроз игру улога и друге, чега је такође данас све мање. Неки други садржаји су сада ушли у њихову игру, док се она постепено губи као феномен“, објашњава Бранка Тишма.
Тишма додаје да деца доста навика понесу од малих ногу, те да је улога родитеља кључна, као и других одраслих особа које пре свега посредно, али и непосредно могу имати утицаја на то како ће доживљавати писану реч.
Велика је улога родитеља али и свих одраслих у окружењу детета
„Велика је улога родитеља, али не само њих, него свих одраслих који су у дечјем окружењу и који могу да имају утицаја на неговање таквог односа према књизи, писаној речи, према другачијем виђењу света. И те причице и сликовнице, бајке, имају и доста развојних елемената.
Тако се она суочавају са страховима, са проналажењем различитих решења за неку ствар. Није само забава и време које проводимо са децом пред спавање, већ је значајно на много више начина.
Наравно, и ми им сами дајемо пример када читамо или не читамо. Не можемо очекивати да ће деца читати књиге и волети и ако их ми први држимо негде по страни. Јако је важно разговарати са децом, не само на индивидуалном плану, него и на институционалном. Некако смо све свели на школску обавезу, што никако није добра мотивација“, сматра Тишма.
Дешава се да млади крену касније да читају
С друге стране, Тишма каже да није реткост да млади људи касније крену са читањем литературе коју су пропустили у ранијем добу.
Они траже информације, књиге које се препоручују у складу са њиховим интересовањима, али прихватају и одређене савете и идеје. Почиње да их интересује како други људи размишљају, не само везано за њихову брзу комуникацију, него уопште о томе какви су други светови.
Без читања деца не развијају осећај за лепо, добро и за правду
Како у разговору за НИН наводи професор српског језика и књижевности у једној београдској гимназији Марко Никодијевић, разлика у заинтересованости младих за читање данас, у односу на неке раније генерације, јесте приметна и на њу је утицало више фактора.
„Најочигледнији разлог су дигиталне технологије, које с једне стране окупирају добар део пажње деце, док су с друге оријентисане на давање инстант задовољења корисницима. То онда деци драматично отежава да одрже пажњу и да се посвете било чему, а посебно нечему захтевнијем као што је читање или учење, на један дужи временски период. Али то је само један од разлога.
Други разлог, такође веома значајан, можда и пресуднији, је то што се у друштву најчешће са омаловажавањем говори о било каквој активности која не доноси неку конкретну корист. То је опет општи став који се не односи само на наше друштво. Став је да оно што се чини без јасног интреса, не треба ни чинити.
Посвећеност само материјалној добити је велики проблем
А сама природа уметности, па и књижевности, наравно, јесте таква да захтева безинтресно проучавање и посматрање. Посвећеност само материјалној добити је велики проблем. Без читања, без дивљења уметности, без тражења склада у природи, у самоме себи, не развија се осећај за лепо, за добро, за правду. Остаје само борба за голи живот, јер се сматра да ако нешто не може да се употреби, онда и не вреди“, објашњава Никодијевић.
Међутим, Никодијевић верује да известан број младих ипак има интересовање за читање, те да они који читају и дела мимо лектире – а не само оно што им у школи кажу – већ су у себи освестили да желе да се посвете читању, али и који је то корпус књига који их занима.
“Увек је таквих људи било и ја мислим да ће их увек и бити, али је чињеница да је деци све теже да одрже пажњу. Ово су генерације које су често користиле мобилне телефоне од друге, треће године. У неколико случајева ми се чак учинило да одређена деца као да се заиста труде да задрже фокус на предавању, али у томе једноставно не успевају”, каже Никодијевић.
Он додаје да живот у дигиталном добу има и позитивне стране, иако креира вештачке светове који људе одвајају од оног истинског, на не тако добар начин.
Књижевност ослобађа човека
“И сама књижевност је нека врста заменског света, она није опипљива, али ослобађа човека. У њој се постављају суштинска питања и кроз њу се човек упознаје са самим собом. С друге стране, дигитални светови човека заробљавају. Они га држе у истом простору, троше његово време, сужавају интересовања.
Људском бићу никад није било довољно само ово овде. Одувек је био у потрази за својим духовним пореклом, својом духовном постојбином. Отуда је важна уметност, религија, филозофија. Али та исконска тежња је у дигиталном добу злоупотребљена. Понуђени су му врло уски простори као решење. Представљено му је да ће такви вештачки светови утолити његову глад. А неће”, сматра Никодијевић.
Саговорник НИН-а верује да се посвећеним приступом, жеља за читањем може поново пробудити код младих, иако истиче да се глобално ова ситуација продубљује, те да се боји да ће тако и наставити.
“Ако људски род изгуби креативност, то више неће бити човек, већ неко друго биће. Ипак, рад на микроплану јесте врло важан. Без читања књига човек постаје, или може да постане једнодимензионално биће без интересовања за књиженост, али и за уметност уопште. Дакле ако искључе у потпуности духовну сферу, такође искључују и један добар део себе као људског бића”, закључује Никодијевић.
