Први балкански рат је почео 8. октобра 1912, када је Црна Гора објавила рат Турској. Трајао је нешто мање од осам месеци. Тачније – до 30. маја 1913. године. Тај рат водиле су Црна Гора, Србија, Бугарска и Грчка (чланице Балканског савеза) против Турске, за ослобођење делова Балканског полуострва који су још били под турском влашћу.
Више од петсто година пре почетка тог сукоба, Турци су освојили Балкан. То је био почетак веома тешког живота за хришћанско становништво, које је морало да плаћа порез новим господарима, да одлази на принудни рад и да трпи страшан терор. Четири века касније, Балканци су успели да ослободе један мали део својих територија и, уз дозволу великих сила, међу којима је била и Турска, добију самосталност. Међутим, Турци су и даље држали под својом влашћу већи део Балкана.
Османско царство је почетком XX века знатно ослабило. Када су Турци изашли поражени из рата са Италијом, балканске земље су схватиле то као знак да је дошло време да се непријатељ напокон протера са Балкана.
Како би биле што јаче, склопљен је савез између Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке. Све четири земље биле су краљевине и неколико деценија раније успеле су да се делимично одвоје од Османског царства, тј. да добију засебну територију. Тај рат је био прилика и да се знатно прошире границе.
Оснивање Балканског савеза
На пролеће 1912. године, Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка оснивају Балкански савез (који се распао када су се његове чланице посвађале око поделе територија освојених у Првом балканском рату). Наводно створен да ограничи аустријску моћ на Балкану, тај војни савез заправо је створен на подстрек Русије како би се Турци коначно протерали са Балкана.
Аустроугарска и Француска, које су се плашиле јачања Србије и осталих чланица, биле су главни противници тог савеза. Све је било спремно за почетак Првог балканског рата, а сметао је једино раздор који је постојао између Бугарске и Србије, јер су обе државе желеле да припоје Македонију својој територији.
Прво је Црна Гора објавила рат Турској, 8. октобра 1912, и истог дана напала турске положаје код Скадра. Остале земље су, пет дана касније, најпре поставиле ултиматум, који Турци, наравно, нису прихватили. Србија и Бугарска су објавиле рат Турској 17. октобра, а дан касније то је учинила и Грчка, чиме је почео Први балкански рат.
Како Балканци, у принципу, нису баш сложан народ, слично је било и у том рату, јер је свака чланица, на неки начин, ратовала засебно и на посебном фронту. Бугари и Срби су се, једино, удружили у Другој армији и кренули ка Страцину, под вођством Степе Степановића, али су Бугари редовно отказивали послушност и увек чекали наређења из своје војне команде. Ипак, током рата ће се у још неколико наврата удруживати.
Свака чланица Балканског савеза дејствовала је у различитом правцу. Србија је имала жељу да се прошири на запад, али јој Аустроугарска то није дозвољавала, јер је само неколико година раније припојила Босну и Херцеговину, па је српска војска кренула на југ. Први пут после више од пет векова Косово и Метохија је враћено Србији.
Време Хероја
Било је то време у којем је Србија изнедрила неке од својих највећих хероја: Радомира Путника (начелник штаба Врховне команде српске војске) и, тада његовог помоћника, Живојина Мишића, Петра Бојовића (командовао Првом армијом, која је кренула ка Скопљу), Степу Степановића (командовао Другом армијом, која је напредовала ка Страцину), Божидара Јанковића (водио Трећу армију, која је ослободила Косово и Метохију), као и многе друге.
Бугари, који су имали убедљиво најбројнију војску, дејствовали су низ реку Тунџу јужно од града Јамбола, затим у правцу Једрена и преко планине Страње. Осим што су имали велику војску, Бугари су се могли похвалити и добром опремом, а имали су чак и омању морнарицу.
За разлику од њих, грчка војска је била најслабија, али је била и више него битна јер су се остале савезнице ослониле на њену јаку морнарицу. Будући да је османска војска била у мањини, Грци су имали да спрече евентуална појачања која су Турцима могла да стигну из Азије. Они су кренули да заузму Јањину и Епир, као и да учествују у заузимању Солуна.
Кумановска битка
И Црногорци су имали малу војску, али како су важили за искусне ратнике, знатно су допринели у борби. Под вођством краља Николе, Црна Гора је напредовала ка Скадру и дејствовала у околини Новог Пазара.
Један од главних догађаја у Првом балканском рату одиграо се 23. октобра 1912, у близини македонског града Куманова, при заузимању локације Овче поље. Тај догађај остао је упамћен као Кумановска битка. Првој српској армији придружила се и Трећа, која је стигла из ослобођеног Косова.
Турци су под командом Зеки Паше напали 23. октобра ујутру. Битка је трајала до наредног дана по подне и завршила се поразом османске војске, која је кренула да се повлачи према Прилепу, где ће се неколико дана касније одиграти још једна велика битка. Осим сукоба код Прилепа и Куманова, битка код Битоља (од 16. до 19. новембра 1912) још је један значајан догађај у којем је учествовала српска војска у том рату.
Лондонски мир
Први балкански рат завршен је закључењем мира у Лондону (такозвани Лондонски уговор о миру), 30. маја 1913, под будним оком великих сила. Србија и Црна Гора добиле су неке повластице, али су морале и да се одрекну неких својих заслуга. Тако су Србија и Црна Гора поделиле Санџак, али им није дозвољено да заузму територију данашње Албаније. Бугарска је добила део Тракије, а Грчка – Крит. Територија данашње Македоније остала је под знаком питања, али на неки начин под српском управом, што је изазвало велико незадовољство Бугара. Само неколико дана касније, Бугарска ће због незадовољства објавити рат Србији, и то ће бити почетак Другог балканског рата. Турска је морала да се повуче из Европе, испод такозване линије Енос–Мидија, где је отприлике и данас територија те државе.
Србија је имала могућност да освоји још већу територију, али се од те замисли одустало (у тој одлуци учествовао је војвода Радомир Путник) јер се знало да ће се многе друге земље бунити, а поготово Аустроугарска.
